Бељаница је планина богата водом, подземним и површинским токовима. Нарочито су интересантни површински токови са
РЕСАВСКИ ПОШТОНОША
Ресавски поштоноша периодични часопис из Свилајнца: 1871. Јован Шарић свештеник на служби у Свилајнцу, покреће први лист у унутрашњости Србије, „Ресавски поштоноша“ медији, издаваштво, вести из Свилајнца, Деспотовца и околине, СВЕ О РЕСАВСKОМ KРАЈУ, ВЕСТИ И НОВОСТИ ГОРЊЕ И ДОЊЕ РЕСАВЕ - ВАШ РЕСАВСKИ ПОШТОНОША, mediji, izdavaštvo, vesti iz Svilajnca, Despotovca i okoline
Ледене фигуре са Бељаница из 2009. године
Бељаница је планина богата водом, подземним и површинским токовима. Нарочито су интересантни површински токови са великим бројем река и потока понорница. Вода у свим токовима је чиста и може се пити из водотока. На ниским темпаратаурама претварају се у ледене фигуре.
Фото: П. Д.
Бувљак у Свилајнцу
Р. П.
Позоришне активности у Црквенцу некада
Представа „Термити“ играна 1961 године
Омладина и грађани чланови драмске секције у селу су са много воље били посвећени позоришту. За 29 новембар 1961 године припремили су позоришну представу „Термити“ аутора Ивана Студена кoja je говорилa о трагедији 1941 године у Крагујевцу када су стрељани грађани и ђаци гимназије. Дуго су трајале припреме јер се осећала велика одговорност која је стварала велику трему код глумаца каже тада омладинац, а данас једини живи учесник Миле Јовановић. Сви су помагали, владала је велика слога и другарство код омладине у селу. Униформе смо добили од милицијске станице Свилајнац, а СС обележја немачких официра из музеја. Пробе су биле сваке вечери, озбиљне и захтевне где су помагали један другоме и није изостала помоћ образованих људи. За уређење сцене – бине и звучне ефекте су се сналазили и импровизовали на разне начине. У селу је такође владало велико интересовање, сваке вечери је горело светло на задружном дому, пробе су привлачиле пажњу што је показала и јагма за картама.Чекало се у реду за премијеру иако се знало да ће бити и репризе већ идуће недеље. Публика је припремана да са пажњом прати извођење представе и не омета глумце, могла се чути мува у сали на премијери каже Миле Јовановић са сетом се сећајући тог времена. Воља није недостајала али тај ентузијазам који је владао у припреми где су сви били као један глумци и публика, за цело село је незаборавно.Није било ни довољно клупа за седење у сали задружног дома па су позајмљене од комшија из села Дубља. Атмосфера и подршка за извођење представе је дало сигурност глумцима да успешно одиграју своје улоге.Све је било попуњено у сали до задњег места па су морали да се отварају прозори да се дође до ваздуха. У представи су играли Александар Стојадиновић – Санда, Жарко Најдић – Диче, Ђорђевић Малиша – Динин , Станиша Спасојевић – Дунић. За Душана Стојановића улога кмета остала му је упечатљива за цео живот. Учитељ Драгутин Павловић – Цаја био је у улози мајора Кенига, а Миле Јовановић – Џвањ је играо капетана Крајслера. После представе сви су били презадовољни док се аплауз публике разлегао салом, а глумци се клањали. Гостовали су у околним селима Кушиљеву, Грабовцу, Дубљу, Седлару, Медвеђи, Гложану , Великом Поповићу,а изведена је и представа у Свилајнцу која је примљена уз аплаузе. После рата у Црквенцу је играна представа „Бој на Пожаревцу“, а касније и „Кутија која свира“, „Човек са Марса“, „Сумњиво лице.“ Традиција се преносила са генерације на генерацују. Манифестација „Сусрети села“ Србије осмдесетих година изазивала је велико интересовање мештана. Одржавана су зими, када је било мање посла у пољопривреди. Такмичења су била на општинском, окружном и републичком нивоу.
Песме, фолклори и друге игре неговале су чувале традицију, обичаје и културну баштину. Села Србије су зими певала и играла, млади и стари, приредбе и препуне сале остале су многима за незаборав. Игран је „Јазавац пред судом“ осамдесетих година када је драмска секција са Мишом Адамовићем у главној улози освајала прво место у Шумадији, Поморављу, Бадњевцу и Саранову на манифестацији „Сусретима села“. Где се изгубио данас ентузијазам и жеља код младих за дружењем, да се сачува традиција , обичаји, језик и култура што нам стари оставише у аманет. Много тога могу и морају да ураде месне заједнице и разни програми одговарајућих институција од локалног до републичког нивоа. Мало је и објеката где се младе могу окупљати и испуњавати на користан начин слободно време.
Интернет, друштвене мреже, игрице и друге забаве на рачунарима и мобилним телефонима окупирају младе. Има на интернету и корисних информација за најмлађе. Само их треба усагласити и са програмима који ће их окупљати на фолклорним, музичким, драмским, песничким, сликарским и другим манифестацијама.
На овај начин сачуваће се и традиција добро осмишљеним програмима ма где се наши најмлађи налазили.
М Спасојевић
Будимо одговорни
Ревносни грађани очисте снег са тротоара испред својих дворишта
Фото: М. Т.
Јануарско јутро у Свилајнцу
Фото: Д. К. Ђ.
Свилајначки апсурди
Чувајмо природу!
Највећи непријатељ природи и здравој животној средини, осим елементарних непогода, је човек. Свако дрво доприоси чистијој средии, а какав је квалитет ваздуха у одређеној средини па и Свилајнцу може се видети на интернету. Зато чуди да су летос приликом уређења тротоара у улици Браће Југовића исечена два здрава, више деценија стара стабла липе и храста. Није помогло негодовање житеља улице, а документација за сечу је накнадно прављена и достављена без печата. Нису помогле ни пријаве полицији. Чак је локални политичар изјавио да је липа, на пример, исечена јер је то тражила власница оближње куће. У исто то време у улици су остале дрвене бандере, полутруле које немају баш никакву функцију. Сви каблови пребачени су на бетонске бандере. Оне не сметају одговорнима али угрожавају безбедност пешака.
Да су сува стабла и по неколико година „опстала“ у Кривој чаршији сведоче два дрвета са којих је и кора отпала. То није сметало пејзажним стручњацима, а има и непопуњених места за нове саднице на местима предвиђеним за садњу.
Редовно обнављање осушеног дрвећа, као и садња новог омогућавају природи да нам пружи квалитетнији ваздух и живљење.
Р. П.
Зимско јутро на обронцима Рудника
Фото: З. П.
А сад војводи Здравковићу споменик
Доњоресавци после многаја љета дозваше се па одлучише да своме војводи дижу споменик после 168 година од његовог упокојења. Локална власт која неприкосновено влада „вољом“ народа на локалу чији се челник хвали како Он предложио комисији шта ће да се ради и гради. Многи се зачудише из његовог окружења али ћуте, држе језик за зубе. Како се само досетио, није ваљда да је прочитао Он књигу, повелику др Десанке Стаматовић и Бошка Обрадовића из 2013. године о војводи Милосаву Здравковићу издате у тиражу од 300 –тристотине примерака. Аутори се одрекли хонорара у корист тиража књиге за потомство. Откуда „отимање“ ко се први сетио војводе Милосава од стране челника власти и потенцирање да се Он први сетио да убере заслуге за народ. Као да су слава и памет резервисни само за власт. Једна друга власт 1991. године покупила је поене за сва времена када је осетила обавезу да се војводи Стевану Синђелићу из села Војске, мученику са Чегра 1809. године подигне споменик. У срцу Криве Чаршије да сви виде и путници намерници,туристи и потомци. Ископан шанац испред робне куће „8.Октобар“ из кога се издиже наш војвода Стеван са кубуром и пали џебану за слободу и бесмртност. Откуд сада грчевита борба за заслуге садашњег челника власти да докаже како се баш Он први сетио да изађе пред војводу после 168 лета, храброст је то голема само да је искрена? До тада једини споменик у вароши беше подигнут погинулима у првом светском рату 1914 – 1918. године у бронзаном лику Маре Ресавкиње, богиње слободе и пркоса.Мало је био девастиран у жару борбе током другог светског рата, изливене бомбе, али се све после довело у ред и вратило на своје место. Антифашистима који су пали за слободу 1941- 1945. године Лази, Петру, Радету, Драгошу, Мики бради подигнуте су бисте од стране захвалних потомака. Оскрнављен је и споменик палим борцима у Другом светском рату у парку Топољар. Тензије око заслуга војводе Милосава трају дуго, ови његови из Горње Ресаве и Брестова су љути зашто су се заобилазиле његове заслуге који је од села направио варош тога времена и да је одавно заслужио споменик у Свилајнцу. Време садашње 2021. година на седници Со Свилајнац, 12 по реду , битку бије власт са опозицијом „За бољи Свилајнац“ ко се први сетио Војводе Милосава и споменика или ко је први писаније поднео па томе припада и слава и власт. Зар сме неко други осим власти да мисли, као да се мало уплашили јер већ дуго код народа раубују свој лик и дело. Власник власти експресно одредио шест милиона динара, одокативно ако треба „ће да још“ не жали касу. У жару борбе признаде да није ни Он тај који се први сетио поена за споменик Војводи Милосаву већ је то онај ветеран-саветник што поднео оставку, одмах на све функције разочаран колаборационом политиком „Групе за будућа поколења“. Част и брука довијека.
Нема писанија и трагова да се некада дебатовало на ту тему да се потомство одужи војводи за његове заслуге у тешким временима за ресавски народ. На петој седници СО Свилајнац (постоји снимак и записник) одржаној 23. новембра 2020. године опозициони одборник Мирољуб Спасојевић из села Црквенца је говорио о неопходности подизања споменика одређеним заслужним претцима. За подизање споменика предложио је свога суграђанина Димитрија Катића који је био члан српског пољопривредног друштва, основао прву земљорадничко кредитну задругу у Ресави и био Подпредседник и Председник Скупштине Србије 1891-92 године као једини ресавац до сада. Тражио је да се подигне споменик у Свилајнцу. Исто тако је предложио и да се подигне споменик и војводи ресавском Милосаву Здравковићу који је од села направио варош и несумњиво има велике заслуге да му се после 168 година од смрти потомци одуже.Предлог није баш наишао код власти на топао пријем јер је дошао од опозиције. Немир је завладао у власти и унео несаницу, оће славу да им помуте и „отму“ тамо неки за бољи и поштенији Свилајнац.
Димитрије Катић од 1970. године у Црквенцу има бисту испред основне школе и може да „чека“ на споменик у Свилајнцу да га се сете потомци који ће му одати признање подизањем споменика испред општине у Свилајнцу.
Чувањем и неговањем прошлости и традиције обезбедићемо и сигурнију будућност. Право на прошлост није резервисана само за власт која би требала да служи народу.
Р. П.
Париз град светлости
Париз, у свету познат као град светлости, је главни, а и највећи град у Француској.
Кроз Париз протиче река Сена, која га дели на два дела:на северну „Десну обалу“ и јужну, мању, „Леву обалу..
Тачно је да „Град светлости“ сија преко целе године, али пред Божић и Нову годину добије неки посебан, магични сјај.У сезони празника, и док нас новогодишња еуфорија ухвати пред долазак Нове године, Париз, са украшавањем креће половином новембра.
Улице се осветљавају најоригиналнијим светиљкама, на тргове се довлаче огромне јелке и пратећи елементи као што су ирваси, санке, кугле, поклони, машне. У трци за најбољу декорацију учествују и хотели, а последњих неколико година, кад је декорисање ентеријера у питању, дефинитивно предњачи Париз.
Сва та украшена, улична расвета краси тргове и париске булеваре све до 15. јануара, када се гаси и до следећег новембра поново активира…
Фото: Милојко Милановић
Подељене бесплатне саднице у Црквенцу
Члановима Удружења воћара и виноградара „Димитрије Катић“, Црквенаца у сарадњи са Оделењем за пољопривреду Општине Свилајнац одобрена су средства за набавку садница за подизање нових засада. Ребалансом буџета У октобру 2021 године издвојено је 500 хиљада динара за набавку садног материјала. Урађена је документација уз помоћ службених лица општине,трезора и банке „Поштанска штедионица“. Саднице су набављене преко овлашћеног и регистрованог Расадника „Гроф оф Милутовац“ које су испоручене и подељене 27.12 2021 године члановима Удружења из Црквенца, Дубља, Кушиљева и Свилајнца. Засадиће се 3800 садница, највише шљива „чачанских“ сорти, ораха „чендлер“, кајсија, крушака и винове лозе где су махом, традиционалне, аутохтоне,сорте. Удружење је имало потреба за 7.500 садница за 15 чланова али није било више средстава у општини. Има воље међу пољопривредницима за подизањем нових засада.
Удружење „Димитрије Катић“ је основано 2012. године у подруму Црквенац. У два наврата 2015 године од одељења пољопривреде требовано је 10.500 садница и 2017 године 11.000 садног материјала. Тражена је помоћ надлежних општинских служби али није било позитивног решења и одговора. У међувремену је основана 2020 године и Земљораднико виноградарско воћарска задруга „Црквеначки Чокот“ такође у селу Црквенцу. Задруга очекује помоћ из Министарства пољопривреде и канцеларије за „Бригу о селу“ да из текућих акција искористи средства намењених новооснованим задругама. У сарадњи са Пољопривредно саветодавном службом Јагодина, Удружење ће организовати предавање као и узимање узорака земљишта за анализу са парцела, чланова удружења и задругара. Постоји велико интересовање за садницама и помоћ је неопходна како од стране државе тако и општине јер недостају финансијска средства код заинтересованих. Важно је да има воље поготову код млађих чланова са завршеном пољопривредном школом. Већина чланова већ поседује индивидуалне засаде воћака и винове лозе, а неки ће имати ватрено крштење да по први пут својом руком засаде воћке на дедовини. Будућност је изградња хладњаће и прерађивачких капацитета.
Кренула је борба за опстанак села, поготову младих и неопходна је стална брига у првом реду свих одговорних од локала до државе који треба да буду на терену и пружају помоћ.
Децембар 2021 године
М. Спасојевић, председник скупштине Удружења „Димитрије Катић“
фото: Б. Живковић