Категорија: Историја

          У процесу колонизације 1921–1941. године на подручју данашње АП Војводине формирано је преко 80 колонија које је населило између 65.000 и 70.000 становника. Формирана су сасвим нова насеља, док су неке од колонија сазиданих у близини старих насеља постале њихов интегрални део.

           Колонисти су били српски ратни ветерани – добровољци, бивши аустроугарски држављани из Лике, Босне, Херцеговине, Боке Которске, Баније, Кордуна и Далмације, Срби из Мађарске и Румуније који су се преселили у матичну земљу и банатски беземљаши – мештани из банатских села из околине данашњег Зрењанина и Кикинде.

           Насеља која су формирана завичајно су мешовита, што је специфичност тих насеља јер су се у њима сплели обичаји српског становништва из различитих крајева. У колонистичким насељима, која су најмлађа у Војводини, негује се сећање на претке – пионире ствараоце тих насеља.

          У годинама 1921–1923. обележава се стогодишњица међуратне колонизације. Оснивачи насеља имали су своје вредности: изражени српски патриотизам, огромни животни витализам јер по досељавању нису добили куће, стоку и пољопривредна радила, већ су почињали „живот на голој ледини“, борбеност, животну енергију, изразиту међусобну солидарност, прилагодљивост новом начину живота, склоност и поштовање према образовању.

           Пројекат „Колонизација Војводине” део је званичног програма Европске престонице културе – Нови Сад 2022. у оквиру програмског лука „Сеобе”, који тематизује кретање становништва као уметничку инспирацију и подсећа на позитивне исходе миграција и прожимања  култура. Културни центар Новог Сада наведени пројекат реализује у сарадњи са Музејом Војводине.

Бачки Соколац

Удружење ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца – „Обилић 1912-1918“ – Нови Сад

Нови Сад

Цвеће на споменик Мари Ресавкињи

          Дан капитулације Немачке у Првом светском рату је државни празник у Републици Србији који се обележава 11. новембра. Овај датум подсећа на дан када су, 11. новембра 1918. године у железничком вагону у Компијену, силе Антанте потписале примирје са Немачком и тиме окончале Први светски рат. Овај државни празник се у Републици Србији прославља од 2012. године. Пре тога се обележавао на првим часовима у свим основним и средњим школама у Србији од 2005. године. Као главни мотив за амблем овог празника користи се цвет Наталијине рамонде, угрожена врста у Србији. Овај цвет је у ботаници познат и као цвет феникс. Осим овог, у амблему се појављује и мотив траке Албанске споменице, која се налази изнад цвета. Препорука је да се овај амблем носи на реверу у недељи која претходи празнику, као и на сам дан празника. Овај дан се празнује нерадно.

(Извор: википедија)

         Руководство и чланови Удружења, ратника, добровољаца и њихових потомака „Стеван Синђелић“ из Свилајнца окупили су се у спомен соби где су евоциране успомене на храбре ратнике. У част погинулих положили су цвеће на споменик Мари Ресавкињи. Широм Србије у част ослободиоца положени су венци на споменике, а председник Србије одликовао је заслужне медицинске раднике због њиховог великог доприноса у борби против „Ковида 19“.

Р. П.

           Голгота Србије у Првом светском рату обележена је епопејом од победа на Церу и Колубари до повлачења преко Албанских гудура и надчовечанских напора српске војске и народа. Из села Црквенца је мобилисан је 181 житељ у јединицама војске Србије, међу којима су били Светозар Јанковић и његов брат Младен Никодијевић, младићи који су са својим друговима пешке прешли Албанију и стигли на Крф. Много је Срба пострадало на том путу у борбама, од глади и жеђи, опаких болести, колере, пегавог тифуса. Међу изнуреним и болеснима нашао се питомац Светозар кога врховна команда шаље у Тунис, у град Бизерту на лечење и опоравак. Живот је текао, учење, школе и војна обука , славиле се славе и божићи али чежња за домовином и кућом за фамилијом била је неизмерна. Села у Пморављу су окупирана од стране Бугарске војске, остала нејач, мајке и стари… Српска војска се на Крфу консолидовала се, окупљала и спремала уз помоћ савезника Француза за повратак у отаџбину.

            Светозар Јанковић питомац и поднаредник опорављени борац из Бизерте на Крф послао је разгледницу, своју слику брату Младену . На полеђини је писало „Драги брате, када се са тобом растави и у далеки свет се вину ова моја слика нека ти буде успомена. За успомену и дуго сећање своме рођеном брату Младену Никодијевићу, 24.март 1915 године Бизерта.

         Поднаредник, Питомац Свет. И Јанковић“. Брат Младен је примио радосну вест на Крфу од брата питомца и поднаредника, Светозара али је живот тако хтео да се више никада не сретну.Није познато како и где је настрадао али су причали они који се вратише да се негде удавио у мору вероватно се враћајући из Бизерте у своју јединицу. Познато је да су „Сумарени“ Немачки крстарили средоземљем и торпедовали бродове српске војске који су превозили на Крф опорављене војнике и добровољце који су стизали из свих крајева света спремајући се за велику победу и повратак у Отаџбину. Неки бродови су били потопљени. Брат Младен Никодијевић се вратио 27.октобра 1918 године као победник са српском војском и савезницима Французима, ослободивши Црквенац и Свилајнац. Светозара је жељно очекивала мајка и фамилија све до 1921 године, а онда када су схватили да су све наде изгубљене они су тешка срца сахранили његову одећу на црквеначком гробљу да почива поред својих предака и подигли споменик Поднареднику , питомцу, хероју.Такав је ред био у многим гробовима је само одећа оних који нису имали среће да се врате већ почивају у туђини. Из Црквенца се 81 ратник није вратио кући, много је сирочића остало са мајкама удовицама које су сачувале потомке да се огњишта не угасе. Живот је текао даље, видале су се ране обнављале Задруге, а ратници попут резервног капетана Живана Живановића председника општине црквеначке после рата бринули су о школи и потомству. Радосав – Рада Бановић добровољац у одреду Војводе Вука носилац је ордена Карађорђеве звезде и Тома Јовановић такође одликован орденом као и многи други преживели ратници су својим ауторитетом помагали у опоравку села које се дизало из пепела. „Сиромаштво се осећало на сваком кораку“ написала је учитељица Даринка Костић али је владала слога и солидарност.

Мирољуб Спасојевић, потомак ратника

          Операција „Халијард“ била је у историји највећа операција спасавања оборених америчких и савезничких ваздухопловаца.

           Спасавање америчких пилота је прича о храбрости и пријатељству два народа. Од августа до децембра 1944. године, са импровизоване писте на Галовића пољу из Прањана је евакуисано више од 500 пилота.

           Фондација „Халијард“ је успела да обнови сећања о значају ове мисије како у САД, тако и у Србији. Уследиле су посете из Америке у Прањае , а за два месеца изгарђен је меморијани комплекс у облику авиона. О значају ове војне операције на свечаности је говорио председник Србије и амерички званичници, а због епидемилошке ситуације нису присуствовали грађани.

Заједничким пројектом Владе Србије и „Халијард“ фондације израђен је део меморијалноггодина од центра и полетно-слетна писта за мале авионе, а у плану је изградња музеја, конгресне сале и хелиодрома.

Меморијални парк „Халијард“ има велики значај за Прањане и општину Горњи Милановац за даљи развој туризма јер овај крај који има богату историју.

Фото: М. Чаворовић