„Југословенске колонизације 20. века у Војводини – узроци, карактер, поређења, промене“


          У процесу колонизације 1921–1941. године на подручју данашње АП Војводине формирано је преко 80 колонија које је населило између 65.000 и 70.000 становника. Формирана су сасвим нова насеља, док су неке од колонија сазиданих у близини старих насеља постале њихов интегрални део.

           Колонисти су били српски ратни ветерани – добровољци, бивши аустроугарски држављани из Лике, Босне, Херцеговине, Боке Которске, Баније, Кордуна и Далмације, Срби из Мађарске и Румуније који су се преселили у матичну земљу и банатски беземљаши – мештани из банатских села из околине данашњег Зрењанина и Кикинде.

Бачки Соколац

           Насеља која су формирана завичајно су мешовита, што је специфичност тих насеља јер су се у њима сплели обичаји српског становништва из различитих крајева. У колонистичким насељима, која су најмлађа у Војводини, негује се сећање на претке – пионире ствараоце тих насеља.

          У годинама 1921–1923. обележава се стогодишњица међуратне колонизације. Оснивачи насеља имали су своје вредности: изражени српски патриотизам, огромни животни витализам јер по досељавању нису добили куће, стоку и пољопривредна радила, већ су почињали „живот на голој ледини“, борбеност, животну енергију, изразиту међусобну солидарност, прилагодљивост новом начину живота, склоност и поштовање према образовању.

           Пројекат „Колонизација Војводине” део је званичног програма Европске престонице културе – Нови Сад 2022. у оквиру програмског лука „Сеобе”, који тематизује кретање становништва као уметничку инспирацију и подсећа на позитивне исходе миграција и прожимања  култура. Културни центар Новог Сада наведени пројекат реализује у сарадњи са Музејом Војводине.

Бачки Соколац

Удружење ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца – „Обилић 1912-1918“ – Нови Сад

Нови Сад

ЕВРОПЉАНИ И СРБИ НА ПРОСЛАВАМА ВЕЛИКОГ РАТА (2. део)

После Великог рата – Европљани говоре .. и.. Срби говоре

Рамонда

             У годинама после Првог светског рата,силе победнице,Француска Енглеска, Италија,Русија, Србија и др.,славиле су и величале своје победе и своје ратнике, јавно и често помпезно, са прелепим садржајима тих прослава, делећи признања и одликовања преживелим ратницима, члановима њихових породица, и свим другим заслужним грађанима. У гробницама славних ратника Српске краљевске војске најчешће се налазе погинули само Срби, изузев неких, у којима се налазе и ратници наших противника.

             Силе губитнице у Великом рату, Немачка, Аустрија, Мађарска, Бугарска, Турска, Јапан, оплакивале су своје ратнике, патили за њима, помињали их често јер су многи од њих били против рата, присилно мобилисани, и у ратним дејствима били рањени, неста- ли или погинули. Најчешће су то била скромна обележавања тих тешких догађаја, али са јаким душевним боловима код преживе- лих због ненадокнадивих губитака драгих и њима милих особа.

академик проф. др. сци. Зоран Војић

Богатство српских светиња на Косову и Метохији

           Манастир Високи Дечани је српски средњовековни православни манастир — задужбина краља Стефана Дечанског и цара Стефана Душана. Иницијатива за градњу овог манастира припадала је Светом Сави. Краљ Стефан Дечански у његовој хрисовуљи је јасно казао да је место за дизање храма Божијег у Дечанима изабрао Свети Сава, али га је смрт престигла, а било је суђено краљу Урошу III да подигне манастир на том месту. Градња је трајала између 1326/1327. и 1334/1335. године, фреске су завршене око 1348. године. Манастир је посвећен Вазнесењу Господњем — Спасовдану (фреска празника се приказује и у куполи под називом Христ Сведржитељ, свевладар — на грч. Пантократор). Главни неимар био је мајстор Вито Которанин.

Манастирска црква представља петобродну грађевину и припада рашком стилу. У самом плану Дечана стара искуства рашког градитељства развијена су и доведена до сасвим новог израза, уз примену најсложенијих решења савремене романоготичке архитектуре српског Поморја.

Сваки обилазак српских светиња на Космету је ново надахнуће и доживљај!

Извор: Википедија

Фото: Р. Андрејић

Дан примирја у Првом светском рату

Цвеће на споменик Мари Ресавкињи

          Дан капитулације Немачке у Првом светском рату је државни празник у Републици Србији који се обележава 11. новембра. Овај датум подсећа на дан када су, 11. новембра 1918. године у железничком вагону у Компијену, силе Антанте потписале примирје са Немачком и тиме окончале Први светски рат. Овај државни празник се у Републици Србији прославља од 2012. године. Пре тога се обележавао на првим часовима у свим основним и средњим школама у Србији од 2005. године. Као главни мотив за амблем овог празника користи се цвет Наталијине рамонде, угрожена врста у Србији. Овај цвет је у ботаници познат и као цвет феникс. Осим овог, у амблему се појављује и мотив траке Албанске споменице, која се налази изнад цвета. Препорука је да се овај амблем носи на реверу у недељи која претходи празнику, као и на сам дан празника. Овај дан се празнује нерадно.

(Извор: википедија)

Чланови Удружења у спомен соби.
Чланови Удружења код споменика Мари Ресавкињи.

         Руководство и чланови Удружења, ратника, добровољаца и њихових потомака „Стеван Синђелић“ из Свилајнца окупили су се у спомен соби где су евоциране успомене на храбре ратнике. У част погинулих положили су цвеће на споменик Мари Ресавкињи. Широм Србије у част ослободиоца положени су венци на споменике, а председник Србије одликовао је заслужне медицинске раднике због њиховог великог доприноса у борби против „Ковида 19“.

Амблем празника — Наталијина рамонда.

Р. П.

Ослобођење Баната, Бачке, Барање и Срема 1918. године и насељавање српских добровољаца из динарских крајева Краљевине СХС

            У саборном храму Свете Петке у Петроварадину, 6. новембра 2020. године, поводом годишњице ослобођења и уласка српске војске у Петроварадин и Нови Сад 1918. године, одржано је предавање на тему:

Ослобођење Баната, Бачке, Барање и Срема 1918. године и насељавање српских добровољаца из динарских крајева Краљевине СХС

Говорили су: Др Милан Мицић, историчар, Генерални секретар Матице Српске и председник Савеза Удружење потомака и поштовалаца српских ратних добровољаца 1912-1918  и Горан Максимовић. Водитељ програма је био свештеник Коста Ковјанић.

У саборном храму Свете Петке у Петроварадину.

Поздравну реч је дао проф. Батрић Ћаловић, заменик председника Удружења „Обилић 1912-1918“ – Нови Сад. Организатори предавања су били: Храм свете Петке у Петроварадину и Удружење ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца „Обилић 1912-1918“ Нови Сад. 

Кратак садражај предавања: Ослобођење  Баната, Бачке, Барање и Срема   у јесен 1918. године и присаједињење Краљевини Србији, као и стварање Краљевине СХС , отворили су сеобу српских добровољаца из динарских крајева.

Срби из Босне, Херцеговине, Лике, Баније, Кордуна, Далмације, Боке Которске, Црне Горе кренули су пут Бачке, Баната, Барање и Срема. Ово је била прича о  њима… 

Удружење ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца   „Обилић 1912-1918“ – Нови Сад

Из Бизерте стигла разгледница…

           Голгота Србије у Првом светском рату обележена је епопејом од победа на Церу и Колубари до повлачења преко Албанских гудура и надчовечанских напора српске војске и народа. Из села Црквенца је мобилисан је 181 житељ у јединицама војске Србије, међу којима су били Светозар Јанковић и његов брат Младен Никодијевић, младићи који су са својим друговима пешке прешли Албанију и стигли на Крф. Много је Срба пострадало на том путу у борбама, од глади и жеђи, опаких болести, колере, пегавог тифуса. Међу изнуреним и болеснима нашао се питомац Светозар кога врховна команда шаље у Тунис, у град Бизерту на лечење и опоравак. Живот је текао, учење, школе и војна обука , славиле се славе и божићи али чежња за домовином и кућом за фамилијом била је неизмерна. Села у Пморављу су окупирана од стране Бугарске војске, остала нејач, мајке и стари… Српска војска се на Крфу консолидовала се, окупљала и спремала уз помоћ савезника Француза за повратак у отаџбину.

Питомац Светозар И. Јанковић

            Светозар Јанковић питомац и поднаредник опорављени борац из Бизерте на Крф послао је разгледницу, своју слику брату Младену . На полеђини је писало „Драги брате, када се са тобом растави и у далеки свет се вину ова моја слика нека ти буде успомена. За успомену и дуго сећање своме рођеном брату Младену Никодијевићу, 24.март 1915 године Бизерта.

На полеђини исписана порука брату.

         Поднаредник, Питомац Свет. И Јанковић“. Брат Младен је примио радосну вест на Крфу од брата питомца и поднаредника, Светозара али је живот тако хтео да се више никада не сретну.Није познато како и где је настрадао али су причали они који се вратише да се негде удавио у мору вероватно се враћајући из Бизерте у своју јединицу. Познато је да су „Сумарени“ Немачки крстарили средоземљем и торпедовали бродове српске војске који су превозили на Крф опорављене војнике и добровољце који су стизали из свих крајева света спремајући се за велику победу и повратак у Отаџбину. Неки бродови су били потопљени. Брат Младен Никодијевић се вратио 27.октобра 1918 године као победник са српском војском и савезницима Французима, ослободивши Црквенац и Свилајнац. Светозара је жељно очекивала мајка и фамилија све до 1921 године, а онда када су схватили да су све наде изгубљене они су тешка срца сахранили његову одећу на црквеначком гробљу да почива поред својих предака и подигли споменик Поднареднику , питомцу, хероју.Такав је ред био у многим гробовима је само одећа оних који нису имали среће да се врате већ почивају у туђини. Из Црквенца се 81 ратник није вратио кући, много је сирочића остало са мајкама удовицама које су сачувале потомке да се огњишта не угасе. Живот је текао даље, видале су се ране обнављале Задруге, а ратници попут резервног капетана Живана Живановића председника општине црквеначке после рата бринули су о школи и потомству. Радосав – Рада Бановић добровољац у одреду Војводе Вука носилац је ордена Карађорђеве звезде и Тома Јовановић такође одликован орденом као и многи други преживели ратници су својим ауторитетом помагали у опоравку села које се дизало из пепела. „Сиромаштво се осећало на сваком кораку“ написала је учитељица Даринка Костић али је владала слога и солидарност.

Мирољуб Спасојевић, потомак ратника

 

 

Обележен 8. октобар Дан ослобођења Свилајнца у Другом светском рату

Центар за истраживање „Ресава“ Свилајнац

          У просторијама центра, уз поштовање свих епидемиолошких мера, на Дан слободе у Другом светском рату говорио је Никола Станковић, професор и публициста, дугогодишњи друштвени радник и истраживач. У врло надахнутом обраћању са пуно детаља Станковић је испричао ток ослобађања и ситуацију у окружењу.

Обраћање Николе Станковића.

           У Свилајнац су 8.октобра 1944. године око 16 часова ушле руске трупе оклопно моторизоване јединице из правца Жабара и ослободиле га без икаквог отпора. Ослободиоци су дочекани од стране одушевљеног народа, а збринути су рањени и војска.

Детаљи са догађаја у Центру за истрађивања „Ресава“.

           Преко Велике Мораве у Лапову на железничкој станици су биле стациониране немачке трупе у повлачењу из Грчке. Руске „каћуше“ су са Гушевачког брега из Црквенца гађале железничку станицу у Лапову и пресецале пут повлачења. Захваљујући дејству „каћуша“ онемогућено је и веће бомбардовање Свилајнца од стране Немаца. Истовремено се убрзано, за четири дана, градио дрвени мост на Великој Морави према Марковцу како би се пребацили тенкови и друга тешка оклопна возила „Црвене армије“ за ослобођење Београда. Тада је теже рањен дописник руске „Правде“ Димитриј Писхаров који је умро у Луковици где је и сахрањен.

           Формирани су и први Народно ослободилачки одбори. У Кушиљеву председник је био Стојимир Стојановић, отац народног хероја Лазара Стојановића, командира Ресавске партизанске чете, а секретар свештеник Вук Бјелојевић. За председника у Свилајнцу изабран је Благоја Јоксимовић, а за секретара Михајло Филиповић земљорадник. Ослобођењем стекли су се услови за обнову земље и само је слога могла да донесе боље сутра.

          До јануара 1945. године у јединицама на фронтовима широм Југославије се нашло око 1600 Ресаваца. Погинуло је преко 400 родољуба, а највећи број је био у саставу 20. Романијске, 16. Муслиманске и 12. Мајевачке бригаде и 23 Српске ударне бригаде.

           Публициста Станковић је нарочито указао на потребу чувања и неговања традиција ослободилачких ратова из оба светска рата. Оценио је да се после одређених политичких промена у Србији после 2000.године све мање обнављају и подижу нови споменици, као и да се гасе манифестације којима су се обележевали значајни датуми у општини Свилајнац.

          Због великих жртава и материјалних разарања неопходно је неговати традицију ослободилачких ратова, нарочито за млађе генерације, јер су се наши претци увек борили на страни победника.

Видео прилог са обележавања Дана ослобођења Свилајнца у Другом светском рату налази се на yu tube.

Фото: И. В.

М. С.

Доњоресавци – aнтифашисти у рату 1941- 45.

           Сав родољубиви свет обележава победу над нацизмом, пошасти која је однела милионе живота. Концентрациони логори за Јевреје, Роме и Словенске народе, су страдања која историја није запамтила. Своје родољубе у борби за слободу имали су и житељи Општине Свилајнац. Плануо је устанак у Србији 7.јула 1941.године под руководством Комунистичке партије Југославије, а већ 26.јула на Хуму формирана је Ресавска партизанска чета. За командира је изабран Лазар Стојановић из Кушиљева, за заменика Петар Петровић, а за политичког комесара Раде Бранисављевић- Бисић. У тој антифашистичкој борби против окупатора многи су дали своје животе. Међу првима је настрадао Лаза, командир чете кога су ухватили четници после рањавања у атару села Кушиљева приликом пребацивања преко Мораве. Обешен је у рану зору 9.02. 1942. године од стране Недићеве страже, из другог пута јер је испао клин на бандери са вешала, код Ресавске библиотеке у Свилајнцу. На стубу је седам дана висио ради застрашивања народа. Своје животе против непријатеља дали су, Павле Гарашевић из Бобова, Петар Милојевић, Драгош Илић из Свилајнца, а Раде Бисић из Старог села и Петар Петровић из Кушиљева обешени су 1942. годиме од стране Недићеваца у Свилајнцу. Бројни ресавци су погинули у партизанским јединицама Југославије. Санда Милановић, гимназијалац и пушкомитраљезац Ресавске партизанске чете из Кушиљева био је заробљен од стране четника. На молбу његовог оца да га ослободе јер је млад и јединац у фамилији четнички Војвода Живадин Љубисављевић из Роанде је остао неумољив, стрељао га је у Топољару како је изјавио дописнику „Вечерњих новости“ 2002. године када је боравио први и једини пут после Другог светског рата у завичају.

            Пушкомитраљез који је носио гимназијалац Санда данас се налази на у Војном музеју на Калемегдану, а на кундаку је урезано његово име. Нису биле ни узалудне жртве крајем рата 29. 4. 1944. године на Дивотину код Црквенца када су свој крвави пир имали ресавски Војвода Вукашин Петковић и његови четници. Тада су мучки од њихове каме страдали родољуби, учитељ Михајло – Мика Брада -Јовановић, парох из села Бобова Илија Бућин, Душан Китић, обућар из Дубља, Иван Димитријевић- службеник, Душан Миљковић – обућар, Чедомир Протић референт за избеглице Свилајнца и Петар Лазаревић – месар. Свилајнац 8. октобар 1944. године обележава као дан ослобођења када су јединице Црвене армије Русије ушле у град, на одушевљење народа. Нажалост данас Дан ослобођења 8.октобр, нема улицу у Свилајнцу. И многе друге су избрисане као Улица Ресавских партизана, 7. јула, Црвене армије, а избрисан је и трг са именом Лазе Стојановића који је 1953 године проглашен за народног хероја Народно ослободилачког рата. Он је као дете прошао Албанију пешке са оцем у Првом светском рату. Ко је и зашто избрисао тековине НОР-а 1941-45. Да ли су на овај начин омаловажене жртве њихови потомци и патриоте који поштују потомке који су живот дали за слободу. Ко то покушава да прекраја историју у Свилајнцу? У свету и Србији се одаје почаст у ставу мирно жртвама и борцима против фашизма?

(У тексту коришћени подаци „Ресава путевима борбе и слободе“ Мише Милојевића).

           Из села Суботице покренут је предлог 2019. године, а расправа је вођена на комисији за именовање улица да једна понесе име ресавског четничког Војводе Вукашина Петковића. Људи из власти овај предлог су здушно али су остали у мањини због процедуре и истине. Крајње је време да се врати име Тргу народног хероја Лазара – Лазе Стојановића командира Ресавске партизанске чете симбола отпора фашизму у борби за слободу који је избрисан после 2000. године.

         Грађанима Општине Свилајнц честитамо Срећан 8.Октобар Дан ослобођења у Другом светском рат. Сећање на овај дан је прилика да се сетимо свих који су свој живот дали за слободу. Патриоте, родбина и народ не заборављају овај значајан датум из историје.

Р. П.

Осми октобар-дан ослобођења Свилајнца у Другом светском рату

          После четири године рата оклопне јединице руске Пете самосталне гардијске моторизоване стрељачке дивизије, под командом пуковника Завјалова, имале су задатак да до 8. октобра 1944.године дођу у реон Свилајнца. Делови ове дивизије су планираног дана око 16 часова из правца Кушиљева, без икаквог отпора ушли у Свилајнац. Исте вечери запосели су планирану линију.

Споменик у Топољару пре реконструкције.
Споменик у Топољару после реконструкције

           Родољубима палим у току четворогодишњег ратовања против фашизма 1968. године је подигнут споменик у Парку „Топољар“. Задњих неколико година споменик је често исписиван разним графитима, па и кукастим крстовима. Оштећен је био и део бакрорељефа који се налазио на споменику. У време реконструкције Основне школе „Јован Јовановић – Змај“ 2019. године обновљен је споменик који се налази у непосредној близини. Прекречени су бетонски делови, постављене клупе и обновљен плато испред споменика. Вероватно је тада уклоњен и преостали део бакрорељефа. У међувремену, према трврдњама појединаца, преминуо је вајар који је тај детаљ на споменику радио. Данас на зиду изнад спомен плоче нема никаквих детаља. Да ли ће се споменик преуредити и прилагодити намени за коју је подигнут у овом тренутку немамо одговор.

Споменик у Топољару пре реконструкције.
Споменик у Топољару после реконструкције.

           Цео свет обележава Дан победе над фашизмом, највећим злом које је задесило човечанство средином 20. века. Да би се на достојан начин сећали свих оних који су из овог краја учествовали у борби против фашиста и дали своје животе неопходно је да и ово спомен обележје симболизује њихову храброст и страдања.

           Центар за истраживање „Ресава“ ће осмог октобра у својим просторијама организовати пригодно предавање у знак сећања као и неговања традиција ослободилачких ратова и храбрости наших предака у борбама за слободу.

Р. П.

Богата историја Такова – 76. година од Операције „Халијард“

          Операција „Халијард“ била је у историји највећа операција спасавања оборених америчких и савезничких ваздухопловаца.

           Спасавање америчких пилота је прича о храбрости и пријатељству два народа. Од августа до децембра 1944. године, са импровизоване писте на Галовића пољу из Прањана је евакуисано више од 500 пилота.

Меморијални комплекс „Халијард“.

           Фондација „Халијард“ је успела да обнови сећања о значају ове мисије како у САД, тако и у Србији. Уследиле су посете из Америке у Прањае , а за два месеца изгарђен је меморијани комплекс у облику авиона. О значају ове војне операције на свечаности је говорио председник Србије и амерички званичници, а због епидемилошке ситуације нису присуствовали грађани.

Меморијални комплекс „Халијард“.

Заједничким пројектом Владе Србије и „Халијард“ фондације израђен је део меморијалноггодина од центра и полетно-слетна писта за мале авионе, а у плану је изградња музеја, конгресне сале и хелиодрома.

Меморијални комплекс „Халијард“.

Меморијални парк „Халијард“ има велики значај за Прањане и општину Горњи Милановац за даљи развој туризма јер овај крај који има богату историју.

Фото: М. Чаворовић


Notice: ob_end_flush(): Failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/resavskipostonos/public_html/wp-includes/functions.php on line 5219