Рођен 20. октобра 1949. године у селу Жеровница, Звечан. Завршио средњу економску школу, Војно економску академију1973., а Генералштабну академију 1994.године.
У току службовања био је на дужности Командира пекарског вода, Командира чете за обуку пекара, Заменика Команданта Интедантског наставног центра Прве армије. Помоћника начелника штаба за оперативно наставне послове у Позадинској бази и Команданта Интедантско наставног центра. Службовао је у гарнизонима у Свилајнцу и Крагујевац.
Командант Гарнизона Свилајнац био је у неколико и то у периодима: 1988 до 1991, 1992. до 1993. и 1994. до 2005. године. На дужности команданта гранизона био је скоро 15. година.
Носилац је више одликовања које је добио за заслуге за одбрану и безбедност. Пензионисан је у чину пуковника.
ОВАКО ЈЕ ЗА МОНОГРАФИЈУ БЕСЕДИО ЛЕГЕНДАРНИ КОМАНДАНТ – ЛЕГЕНДА КОЈА ЈЕ ОТИШЛА У ИСТОРИЈУ АЛИ И ДАЉЕ ЖИВИ СА НАМА
РЕЧ ПО РЕЧ
СА ПЕТНАЕСТОГОДИШЊИМ КОМАНДАНТОМ-ЛЕГЕНДОМ
Човек који је синоним Гарнизона Свилајнац и, пре свега, Интендантског наставног центра, који је цео свој радни век провео у њему, који је у њему од потпоручника стигао до пуковника, од командира вода до команданта. Период од 04. октобра 1973, када је стигао у гарнизон, до 31. јула 2005. године, када је пензионисан, је дуг период, то су непуне 32. године његовог радног века, а од те 32 године 15 је био Командант. Скоро пола радног века. То је Змајко Милетић, данас пуковник у пензији. И ако би човек (читај аутор) размишљао са ким би требало причати о гарнизону, војницима и старешинама, догађајима, Интендантском наставном центру… не би требало дуго размишљати. Свакако би се обратио петнаестогодишњем Команданту гарнизона, у пренесеном значењу, живој енциклопедији, енциклопедији коју не треба читати већ само слушати. А о свом радном веку у гарнизону бивши, дугогодишњи, командант има шта рећи.
На позив за сарадњу на изради монографије пуковник Змајко, како су га најчешће звали, се радо одазвао, аутору је пружио доста података о прошлим временима, а у разговору истакао и следеће:
„У завршној години Војно економске академије, тачније маја месеца 1973. године, као и сви моји тадашњи другови, изразио сам жељу за будуће место службовања. Крајем августа месеца исте године сазнао сам да ће то бити Интендантски наставни батаљон у Гарнизону Свилајнац. Свилајнац сам тада пронашао на географској карти, ни слутио нисам да ћу у њему провести остатак свог живота. Не знам да ли је то случај или можда судбина, али сам у Свилајнцу провео цео радни век, формирао породицу, дочекао пензију и у њему ево и данас живим.
Командирске дужности, од 1973. до 1986. године, протекле су уобичајено, испуњене официрским ентузијазмом, полетом и жељом за остварењем „војничких снова“. У то време, поред великих обавеза на дужности, формирам породицу и припремам испите за полагање „мајорског испита“, који је тада био услов за добијање чина мајора, а мени услов да 1986. године будем постављен за Заменика Команданта. Све то успешно завршавам.
Постигнути резултати на дужности Заменика Команданта опредељују моје постављење на дужност Команданта половином јуна 1988. године, на којој остајем, са малим прекидима, до краја радног века односно пензионисања 31. јула 2005. године. Сигурно је да је овде учињен један „преседан“ у служби официра (да један официр тако дуго буде Командант, а посебно једне исте јединице), али је он резултирао пре свега из стања у служби, потреба службе и пратећих резултата у раду и високих оцена претпостављене команде.
Извршавајући тако високу дужност, дуги низ година, био сам у ситуацији да доживим и проживим пуно тога лепог, напорног и незаборавног. Сада, када почнем „одмотавати филм“ уназад, сећања навиру. Никада не могу заборавити велико разумевање и несебичну сарадњу са градским структурама и органима локалне власти Општине Свилајнац.
За време мог командовања гарнизоном увек је важило: „или је касарна у граду или је град у касарни“. Све гарнизонске и градске манифестације заједнички су пропраћене, на опште задовољство и грађана и припадника гарнизона. Ово се, пре свега, односи на обележавање важнијих датума из наше прошлости као и значајнијих активности из живота и рада. Такође завређује пажњу поменути ангажовање припадника гарнизона на убирању летине, изградњи базена, помоћи у одбрани од поплава, заједничким акцијама на уређењу града и сличним активностима.
Посебно добру сарадњу припадници Гарнизона Свилајнац су имали са свим председницима Скупштине Општине односно Општине Свилајнац: господином Милетом Савићем, господином Добривојем Будимировићем – Биxом као и господином Милијом Јовановићем.
Свим припадницима гарнизона, мени као команданту посебно, дубоко је урезана у сећање сарадња са председником Општине господином Добривојем Будимировићем – Биxом који је 1998. године, доделом на употребу 20 станова припадницима гарнизона, тада, у потпуности решио стамбено питање у гарнизону. Вредно је истаћи и један гест који је свима у гарнизону пуно значио а то је додела поклона припадницима гарнизона на дужности у току новогодишње ноћи, долазак у касарну председника општине и упућивање новогодишњих честитки свим војницима.
Марта 1999. године припадници гарнизона морали су, због проглашења непосредне ратне опасности и познатих догађаја око НАТО дејстава, напустити објекте у касарни и изместити се на нову локацију. И тада је гарнизон имао несебичну помоћ општине као и месних заједница Црквенац, Дубље, Грабовац и Тропоње у којима су били смештени припадници гарнизона. Велику помоћ у том периоду имали смо и од предузећа НАВИП Земун, РЈ Црквенац.
У периоду НАТО дејстава реализација задатака, пре свега обуке војника, од стране инспекција Г[ цењена је високим оценама. Тим поводом одликовано је више старешина, на челу са командантом. По завршетку НАТО дејстава припадници гарнизона су се вратили у касарну и наставили са обуком војника и редовним активностима“.
Тако говори Командант са најдужим стажом, можда и у војсци, а могао би говорити данима. Међутим, забележити све било би немогуће или би била потребна књига „габарита“ за Гиниса. Не истиче своја дела, а евидентно је да их има пуно. Рецимо само нека: адаптација и топлификација објеката за становање војника, Гарнизонске амбуланте и зграде команде, изградња савременог купатила са интендантским сервисом, осавремењавање материјалне базе обуке, изградња свечане бине у касарни, оплемењивање и уређење круга касарне за шта су освајана висока места у војсци а командант лично приман код Начелника ГШ, освајање такође високих места у такмичењу „Бирамо најбољу јединицу“ итд.
Р. П.
