IN MEMORIAM – Раде Ђорђевић

Преминуо Раде Ђорђевић

          У Свилајнцу је јуче у 69 години преминуо Раде Ђорђевић дугогодуишњи новинар и уредник у РТС-у, оснивач Телевизије Ресава у Свилајнцу и главни и одговорни уредник Ресавског поштоноше. Раде Ђорђевић био је дугогодишњи члан и функционер Удружења новинара Србије (УНС).

       Рођен је 16. јуна 1953. године у Земуну. Завршио је Дефектолошки факултет a новинарством се бавио од 1991. године. У РТС-је водио и уређивао емисију „Дозволите“ и „Туризам“.

         У Свилајнцу живи и ради од 2005. године где је водио Информативни центар а затим основао Телевизију Ресава коју су локалне власти 2008. године насилно угасиле. Обновио је најстарији локални лист у Србији Ресавског поштоношу који је уређивао до последњег дана.

          Члан је Удружења Новинара Србије од 1995. године Био је члан управе УНС-а у два мандата од 2009 – 2017. године и члан Надзорног одбора од 2017 – 2021. године. У Свилајнцу је водио Клуб новинара УНС-а.

Био је саветник у амбасади Србије у Скопљу од 1997-2001. године.

Сахрана Радета Ђорђевића је у уторак, у 13 часова, у селу Мутањ на Руднику.

Удружење новинара Србије

IN MEMORIAM – ГРАДИМИР БРАНКОВИЋ ГРАДА (1937 – 2022.)

ОТИШАО ГРАДА „ТЕХНИКО“

Градимир Бранковић

Градимир Бранковић Града „Технико“, познати хроничар из Седлара преминуо је у 85. години. Завршио је Вишу Економску школу, а радни век је провео у Земљорадничкој задрузи Седларе, на место финансијског руководилаца и на крају као директор задруге, где се и пензионисао. Као дете заволео је фудбал, пратио резултате од најнижих лига до Прве савезне лиге. Од 1954. до 1986. године у Фудбалском клубу Млади борац из Седлара био је тренер, секретар, председник клуба, годинама активни члан управе, чувени „технико“, кога су из милоште звали. Градимир, фудбалска легенда седларског фудбала до краја живота је посматрао утакмице Младог борца и бележио резултате. Први је у Седлару средом читао омиљени лист „Нови пут“Јагодина. Традицију су наставили син Драган Бранковић Боксер, један од најбољих играча у Седлару (играо за више клубова), и унуци Филип и Саша Бранковић, првотимци Младог Борца. Градимир Бранковић сахрањен је на Седларском гробљу уз присуство породице, рођака, пријатеља, комшија и спортиста. Иза њега су остали син Драган, снаха Драгана, унуци Филип и Саша, ћерка Ана и унуци Вељко и Богдан.

 

Б. Ж.

IN MEMORIAM Слободан Поповић – Дане 1944 -2020

IN MEMORIAM Слободан Поповић – Дане  1944 -2020

IN MEMORIAM Слободан Поповић – Дане  1944 -2020

       Ресавски сликар, рођен у Седлару, живео у Деспотовцу. Дане је рано показао интересовање за сликарство, почевши да слика ресавске пејзаже. Близина Манасије га је  привлачила и инспирисала да постане његова опсесија коју је као ни један сликар толико пута овековечио на платну. Дружио се са многим сликарима свога времена, Момчилом Антоновићем, Емилом Костићем, Марком Челебоновићем и другима. Немирног духа често је путовао,једно време је провео у Паризу, у Данској и Шведској. Није могао без Ресаве, вратио се и сликао лепоте свога краја. Дружења и ликовне колоније су га привлачиле, радо је учествовао остављајући траг свога умећа. Многе галерије и домове красе његове слике, а највише препознатљива Манасија.

IN MEMORIAM Слободан Поповић – Дане 1944 -2020
МАНАСИЈА

Детаљније

IN MEMORIAM 1949. – 2020. Змајко Милетић бивжи командант Гарнизона Свилајнац

         Рођен 20. октобра 1949. године у селу Жеровница, Звечан. Завршио средњу економску школу, Војно економску академију1973., а Генералштабну академију 1994.године.

          У току службовања био је на дужности Командира пекарског вода, Командира чете за обуку пекара, Заменика Команданта Интедантског наставног центра Прве армије. Помоћника начелника штаба за оперативно наставне послове у Позадинској бази и Команданта Интедантско наставног центра. Службовао је у гарнизонима у Свилајнцу и Крагујевац.

           Командант Гарнизона Свилајнац био је у неколико и то у периодима: 1988 до 1991, 1992. до 1993. и 1994. до 2005. године. На дужности команданта гранизона био је скоро 15. година.

Носилац је више одликовања које је добио за заслуге за одбрану и безбедност. Пензионисан је у чину пуковника.

ОВАКО ЈЕ ЗА МОНОГРАФИЈУ БЕСЕДИО ЛЕГЕНДАРНИ КОМАНДАНТ – ЛЕГЕНДА КОЈА ЈЕ ОТИШЛА У ИСТОРИЈУ АЛИ И ДАЉЕ ЖИВИ СА НАМА

РЕЧ ПО РЕЧ

СА ПЕТНАЕСТОГОДИШЊИМ КОМАНДАНТОМ-ЛЕГЕНДОМ

          Човек који је синоним Гарнизона Свилајнац и, пре свега, Интендантског наставног центра, који је цео свој радни век провео у њему, који је у њему од потпоручника стигао до пуковника, од командира вода до команданта. Период од 04. октобра 1973, када је стигао у гарнизон, до 31. јула 2005. године, када је пензионисан, је дуг период, то су непуне 32. године његовог радног века, а од те 32 године 15 је био Командант. Скоро пола радног века. То је Змајко Милетић, данас пуковник у пензији. И ако би човек (читај аутор) размишљао са ким би требало причати о гарнизону, војницима и старешинама, догађајима, Интендантском наставном центру… не би требало дуго размишљати. Свакако би се обратио петнаестогодишњем Команданту гарнизона, у пренесеном значењу, живој енциклопедији, енциклопедији коју не треба читати већ само слушати. А о свом радном веку у гарнизону бивши, дугогодишњи, командант има шта рећи.

          На позив за сарадњу на изради монографије пуковник Змајко, како су га најчешће звали, се радо одазвао, аутору је пружио доста података о прошлим временима, а у разговору истакао и следеће:

         „У завршној години Војно економске академије, тачније маја месеца 1973. године, као и сви моји тадашњи другови, изразио сам жељу за будуће место службовања. Крајем августа месеца исте године сазнао сам да ће то бити Интендантски наставни батаљон у Гарнизону Свилајнац. Свилајнац сам тада пронашао на географској карти, ни слутио нисам да ћу у њему провести остатак свог живота. Не знам да ли је то случај или можда судбина, али сам у Свилајнцу провео цео радни век, формирао породицу, дочекао пензију и у њему ево и данас живим.

          Командирске дужности, од 1973. до 1986. године, протекле су уобичајено, испуњене официрским ентузијазмом, полетом и жељом за остварењем „војничких снова“. У то време, поред великих обавеза на дужности, формирам породицу и припремам испите за полагање „мајорског испита“, који је тада био услов за добијање чина мајора, а мени услов да 1986. године будем постављен за Заменика Команданта. Све то успешно завршавам.

            Постигнути резултати на дужности Заменика Команданта опредељују моје постављење на дужност Команданта половином јуна 1988. године, на којој остајем, са малим прекидима, до краја радног века односно пензионисања 31. јула 2005. године. Сигурно је да је овде учињен један „преседан“ у служби официра (да један официр тако дуго буде Командант, а посебно једне исте јединице), али је он резултирао пре свега из стања у служби, потреба службе и пратећих резултата у раду и високих оцена претпостављене команде.

           Извршавајући тако високу дужност, дуги низ година, био сам у ситуацији да доживим и проживим пуно тога лепог, напорног и незаборавног. Сада, када почнем „одмотавати филм“ уназад, сећања навиру. Никада не могу заборавити велико разумевање и несебичну сарадњу са градским структурама и органима локалне власти Општине Свилајнац.

          За време мог командовања гарнизоном увек је важило: „или је касарна у граду или је град у касарни“. Све гарнизонске и градске манифестације заједнички су пропраћене, на опште задовољство и грађана и припадника гарнизона. Ово се, пре свега, односи на обележавање важнијих датума из наше прошлости као и значајнијих активности из живота и рада. Такође завређује пажњу поменути ангажовање припадника гарнизона на убирању летине, изградњи базена, помоћи у одбрани од поплава, заједничким акцијама на уређењу града и сличним активностима.

          Посебно добру сарадњу припадници Гарнизона Свилајнац су имали са свим председницима Скупштине Општине односно Општине Свилајнац: господином Милетом Савићем, господином Добривојем Будимировићем – Биxом као и господином Милијом Јовановићем.

           Свим припадницима гарнизона, мени као команданту посебно, дубоко је урезана у сећање сарадња са председником Општине господином Добривојем Будимировићем – Биxом који је 1998. године, доделом на употребу 20 станова припадницима гарнизона, тада, у потпуности решио стамбено питање у гарнизону. Вредно је истаћи и један гест који је свима у гарнизону пуно значио а то је додела поклона припадницима гарнизона на дужности у току новогодишње ноћи, долазак у касарну председника општине и упућивање новогодишњих честитки свим војницима.

          Марта 1999. године припадници гарнизона морали су, због проглашења непосредне ратне опасности и познатих догађаја око НАТО дејстава, напустити објекте у касарни и изместити се на нову локацију. И тада је гарнизон имао несебичну помоћ општине као и месних заједница Црквенац, Дубље, Грабовац и Тропоње у којима су били смештени припадници гарнизона. Велику помоћ у том периоду имали смо и од предузећа НАВИП Земун, РЈ Црквенац.

           У периоду НАТО дејстава реализација задатака, пре свега обуке војника, од стране инспекција Г[ цењена је високим оценама. Тим поводом одликовано је више старешина, на челу са командантом. По завршетку НАТО дејстава припадници гарнизона су се вратили у касарну и наставили са обуком војника и редовним активностима“.

           Тако говори Командант са најдужим стажом, можда и у војсци, а могао би говорити данима. Међутим, забележити све било би немогуће или би била потребна књига „габарита“ за Гиниса. Не истиче своја дела, а евидентно је да их има пуно. Рецимо само нека: адаптација и топлификација објеката за становање војника, Гарнизонске амбуланте и зграде команде, изградња савременог купатила са интендантским сервисом, осавремењавање материјалне базе обуке, изградња свечане бине у касарни, оплемењивање и уређење круга касарне за шта су освајана висока места у војсци а командант лично приман код Начелника ГШ, освајање такође високих места у такмичењу „Бирамо најбољу јединицу“ итд.

Р. П.

IN MEMORIAM – Миле Јаблановић (1961 – 2020)

         Миле Јаблановић је рођен у Деспотовцу, а студирао је Рударско – геолошки факултет у Бору. Фотографијом се бавио скоро четири деценије а телевизијским снимањем од 1996. године када је основао приватно предузеће. Помогао је да се обнови рад „Ресавског поштоноше“, најстаријег провинцијског листа у Србији основаног 1871. године.

         У Свилајнцу је 2007.године радио у ТВ „Свилајнац“ да би после приватизације исте године основао ТВ „Ресава“. Самостално и са сниматељима некадашњег дописништва РТС-а из Свилајнца радио је документарне филмове о туристичким потенцијалима Ресаве, Бељаници и Ресавској пећини. На незаконит и бруталан начин локалних челника Свилајнца ТВ „Ресава“ и „Ресавски поштоноша“ су јуна 2008.године избачени из уредно закупљених просторија.

Миле Јаблановић, увек у акцији.

         Борба за истину и правду није га обесхрабрила да обнови рад телевизије у Деспотовцу. Био је заљубљеник у камеру и монтажу. Професионално и са пуно елана снимао је догађаје у Деспотовцу и околини. Одазивао се на многобројне захтеве за снимања културних, спортских , хуманитарних догађаја, а омиљена места снимања била су му Бељаница, Ресавска пећина, Ресавица, Сењски рудник, живот на селу. Био је медијски спонзор појединих манифестација од републичког до општинског значаја. Усавршавао се за рад са камером и остварио је бројне контакте са колегама широм Србије. Увек ведрог духа, насмејан зрачио је позитивном енергијом. Остаће упамћен по упорности и колегијалности. Информације ТВ „Ресава“ биле су поуздане и тачне а гледаоци, јавне и друге деспотовачке установе знале су да цене његов рад. Био је на свим догађајима, често и са скромним средствима производио је квалитетан програм.

          Оставио је богату фото и телевизијску документацију о једном времену Горње Ресаве. Одлазак Милета Јаблановића са медијског простора Деспотовца и околине оставиће велику празнину. Био је члан Удружења новинара Србије и актива новинара „Ресава“.

Велико му хвала за све што је урадио као човек и сниматељ.

Редакција ,,Ресавског поштоноше“

Удружење новинара Србије – In Memoriam: Миле Јаблановић (1961–2020)

         Миле Јаблановић је рођен у Деспотовцу, а студирао је Рударско-геолошки факултет у Бору. Фотографијом се бавио скоро четири деценије, а телевизијским снимањем од 1996. године када је основао приватно предузеће.

          У Свилајнцу је 2007. године радио у ТВ „Свилајнац“ да би после приватизације исте године основао ТВ „Ресава“. Самостално и са сниматељима некадашњег дописништва РТС-а из Свилајнца радио је документарне филмове о туристичким потенцијалима Ресаве, Бељаници и Ресавској пећини.

          Био је заљубљеник у камеру и монтажу. Професионално и са пуно елана снимао је догађаје у Деспотовцу и околини. Оставио  је богату документацију о једном времену Горње Ресаве.

Остаће упамћен по ведром духу и колегијалности.

Извор: Ресавски поштоноша

Удружење новинара Србије – Сахрањен Растко Живановић

Растко Живановић

      Новинар у пензији и члан УНС-а Растко Живановић сахрањен је у среду, 26. јунa у Свилајнцу.

      Рођен је 11. маја 1940. године у селу Брежани код Блаца. Завршио је средњу економску школу.

      Био је дописник од 2001. године листа Поморавског округа „Нови пут“ из Јагодине извештавајући о догађајима у Ресави. Текстове је објављивао и у „Експрес политици“ „Православљу“ и „Ресавском поштоноши“. Био је члан Актива новинара „Ресава“.

      Растко Живановић преминуо је 25. јуна у 79. години.

Извор: Удружење новинара Србије


Notice: ob_end_flush(): Failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/resavskipostonos/public_html/wp-includes/functions.php on line 5275