Из Бизерте стигла разгледница…

           Голгота Србије у Првом светском рату обележена је епопејом од победа на Церу и Колубари до повлачења преко Албанских гудура и надчовечанских напора српске војске и народа. Из села Црквенца је мобилисан је 181 житељ у јединицама војске Србије, међу којима су били Светозар Јанковић и његов брат Младен Никодијевић, младићи који су са својим друговима пешке прешли Албанију и стигли на Крф. Много је Срба пострадало на том путу у борбама, од глади и жеђи, опаких болести, колере, пегавог тифуса. Међу изнуреним и болеснима нашао се питомац Светозар кога врховна команда шаље у Тунис, у град Бизерту на лечење и опоравак. Живот је текао, учење, школе и војна обука , славиле се славе и божићи али чежња за домовином и кућом за фамилијом била је неизмерна. Села у Пморављу су окупирана од стране Бугарске војске, остала нејач, мајке и стари… Српска војска се на Крфу консолидовала се, окупљала и спремала уз помоћ савезника Француза за повратак у отаџбину.

            Светозар Јанковић питомац и поднаредник опорављени борац из Бизерте на Крф послао је разгледницу, своју слику брату Младену . На полеђини је писало „Драги брате, када се са тобом растави и у далеки свет се вину ова моја слика нека ти буде успомена. За успомену и дуго сећање своме рођеном брату Младену Никодијевићу, 24.март 1915 године Бизерта.

         Поднаредник, Питомац Свет. И Јанковић“. Брат Младен је примио радосну вест на Крфу од брата питомца и поднаредника, Светозара али је живот тако хтео да се више никада не сретну.Није познато како и где је настрадао али су причали они који се вратише да се негде удавио у мору вероватно се враћајући из Бизерте у своју јединицу. Познато је да су „Сумарени“ Немачки крстарили средоземљем и торпедовали бродове српске војске који су превозили на Крф опорављене војнике и добровољце који су стизали из свих крајева света спремајући се за велику победу и повратак у Отаџбину. Неки бродови су били потопљени. Брат Младен Никодијевић се вратио 27.октобра 1918 године као победник са српском војском и савезницима Французима, ослободивши Црквенац и Свилајнац. Светозара је жељно очекивала мајка и фамилија све до 1921 године, а онда када су схватили да су све наде изгубљене они су тешка срца сахранили његову одећу на црквеначком гробљу да почива поред својих предака и подигли споменик Поднареднику , питомцу, хероју.Такав је ред био у многим гробовима је само одећа оних који нису имали среће да се врате већ почивају у туђини. Из Црквенца се 81 ратник није вратио кући, много је сирочића остало са мајкама удовицама које су сачувале потомке да се огњишта не угасе. Живот је текао даље, видале су се ране обнављале Задруге, а ратници попут резервног капетана Живана Живановића председника општине црквеначке после рата бринули су о школи и потомству. Радосав – Рада Бановић добровољац у одреду Војводе Вука носилац је ордена Карађорђеве звезде и Тома Јовановић такође одликован орденом као и многи други преживели ратници су својим ауторитетом помагали у опоравку села које се дизало из пепела. „Сиромаштво се осећало на сваком кораку“ написала је учитељица Даринка Костић али је владала слога и солидарност.

Мирољуб Спасојевић, потомак ратника