Поводом десетогодишњице смрти – МИРОСЛАВ ПАНТИЋ 1926 – 2011

Spread the love

           Средином септембра ове године навршила се деценија од смрти уваженог српског научника, универзитетског професора, академика Српске академија наука и уметности Мирослава Пантића. Свилајнчанина родом, који је током целог успешног животног и научног пута, који га је одавно одвео из родног рада, њему увек остајао веран и где год је могао и кад год је могао радио за његово добро.

           Рођен је у Свилајнцу 9. јула 1926. године. У њему је провео детињство и рану младост, а после завршетка гимназије отишао на студије у Београд. До краја живота сећао се тих дана, памтио је своје средњошколске професоре, своје школске другове, често оживљавао успомене у разговорима са својом колегиницом на Филолошком факултету у Београду, а некада његовом професорком латинског језика у Свилајнцу, проф. др Даринком Грабовац. Причао је како је за време окупације током Другог светског рата, када је кретање било ограничено, вечери и ноћи проводио читајући књиге уз свећу. То га је убрзо и определило за студије књижевности. И иначе, многобројна су његова сећања и осећања била везана за завичај, за његову традицију. Поносио се својом “ресавском“ постојбином, учествовао је у многим културном догађајима који су се тицали његовог родног краја и града, долазио у Свилајнац да одржи предавања, да представља књиге, поклањао књиге библиотеци, са највећим узбуђењем је сваке године доживљавао Мокрањчеву Другу руквет са песмом Маро Ресавкињо на Данима српскога духовног преображења у Деспотовцу итд.

            Мирослав Пантић је на студије у Београд дошао непосредно после завршетка Другог светског рата: уписао је Технички факултет (електротехнички одсек) , на коме је завршио прву годину, али је одмах потом, идући за оним што га је највише интересовало, прешао на Филозофски факултет, на студије јужнословенских језика и књижевности. Као одличан студент, који је већ током студентских година скренуо пажњу својих професора заинтересованошћу за науку, дипломирао је 1949. године. Од самог почетка његова интересовања су била усмерена на Дубровачку књижевност ренесансне и барокне епохе, а потом на народну књижевност. Касније су се ширила на остале области српске књижевности и културе, на историју књижевности, на библиографију и др.

Aкадемик Мирослав Пантић.

           Одмах после дипломирања започела је његова радна каријера. Прво радно место било је у Дубровнику. Три године је провео у звању асистента тамошњег Хисторијског института (1950—1953), што је било од велике важности за његов каснији научноистраживачки рад . По повратку из Дубровника у Београд, годину дана је био асистент у Институту за проучавање књижевности Српске академије наука. Године 1954. започела је Пантићева универзитетска каријера када је изабран за асистента на Филолошком (Филозофском) факултету Београдског универзитета за југословенске књижевности старијих епоха , од ренесансе до рационализма, чији је главни и најобимнији садржај припадао дубровачкој књижевности. Докторирао је 1956. године са темом из дубровачке књижевности, која ће остати његово најважније поље рада: током педесет и пет година бавио се овом књижевношћу и постао је један од највећих њених познавалаца и најзначајнијих проучавалаца. Потом је биран у звање доцента, ванредног и редовног професора. Године 1974. изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности а за редовног члана 1981. У Српској академији је обављао важне функције: био је секретар Одељења језика и књижевности (1981-1994); члан Председништва САНУ (1977-1981), генерални секретар (1994-1998), потпредседник САНУ (1998-2003).

Птреминуо је у Београду 16. септембра 2011. године.

На гробу Мирослава Пантића.

            Иза Мирослава Пантића остао је богат и значајан научни опус. Тај опус од неколико десетина књига и научних издања, од неколико стотина студија, чланака, библиографија и др. обухватио је: дубровачку књижевност у свим вековима њенога трајања; историју књижевности на тлу Боке Которске и Црне горе; студије и монографије о великим књижевним ствараоцима српске књижевности; најзначајније историчаре књижевности – Павла Поповића (чија је сабрана дела у 11 томова приредио), Петра Колендића, Драгољуба Павловића и др.

           И поред посвећивања великим темама и епохама, учествовања на многоројним научним скуповима у земљи и иностранству ( од којих је велики рој управо он организовао), истраживања у светским библиотема и архивима, Мирослав Пантић је увек имао времена за књижевне и културне вредности своје средине, свога краја и Србије у целости. Бавио се бибилотекама и библиотекарством (један је од оснивача Катедре за библиотекарство на Филолошком факултету у Београду), подстицао рад у мањим срединама да дођу до изражаја ведности које оне имају, интересовао се за прошлост свога краја, за историју, за његово културно и духовно богатство.

            Као управник Центра за научна истраживања САНУ у Нишу низ година је организовао научне скупове са темом “Књижевност и историја“ и уређивао зборнике са тих скупова. Био је један од најважнијих покретача “Дана српскога духовнога преображења“ у Деспотовцу и Манасији са жељом да се истражују и откривају историјске, културне, уметничке, матријалне и друге вредности тога дела Србије, у првом реду Горње и Доње Ресаве, на коју је био поносан. Од програма овог великог подухвата, забележеног у његовом првом иступању , када је изговорио Реч на почетку , на Округлом столу у манастиру Манасији 28. августа 1993. са темом Ресавска школа и Деспот Стефан Лазаревић, академик Мирослав Пантић је пуних осамнаест година доприносио садржајном богаћењу и успону “Дана српскога духовног преображења“. Био је не само један од најважнијих организатора већ и уредник свих научних зборника са скупова одржаваних на “Данима“. Доприносио је њиховом значају на много начина, посебно се усредсређивању на тему Ресава (Горња и Доња) у историји, науци, књижевности и уметности. Поред низа прилога који су се односили на Манасију, бавио се и мало осветљеним личностима које су биле везане за Свилајнац и које су у Пантићевом родном граду оставиле значајан траг: писао је о Владиславу и Дарку Рибникару, о заслужној породици Драшкоци у Свилајнцу и др.

            Мирослав Пантић је за свој рад добио низ признања: Седмојулску награду за укупан научни допринос (1988), Вукову награду за науку (1991), Златни беочуг (1999), Повељу за животно дело Удружења књижевника Србије (2002), Митровданску повељу Народне библиотеке “Ђорђе Натошевић у Инђији (2006) Изузетну Вукову награду Културно-просветне заједнице Србије. Одликован је Орденом рада са златним венцем. Објављена су три научна зборника у његову част, поводом јубиларних годишњица.

           Више од свих признања за Мирослава Пантића је значио Научни скуп који је одржан у Свилајнцу 2007. године, у организацији Центра за митолошке студије из Раче. Искрено је поделио ту радост са најближим пријатељима и садрадницима који су се окупили у Свилајнцу тим поводом и заједно са Свилајнчанима одали му признање за све што је у животу постигао и урадио.

Сведочанство о томе је Митолошки зборник 16, који је тим поводом представљен.

            По сопственој жељи, сахрањен је на свилајначком гробљу, и гробници коју је за живота подигао за своју супругу и за себе, и на тај начин се вратио заувек свом родном граду и завичају.

19.септембар, 2021. Злата Бојовић

 

Фото: Б. Живковић

Р. П.

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.


Notice: ob_end_flush(): Failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/resavskipostonos/public_html/wp-includes/functions.php on line 5279