Моја сећања на родни крај

              Kако године пролазе, сећања бивају све јача на село у ком сам рођен и провео детињство. Село Елеза Општина Качаник. Не могу да заборавим велико двориште Марка и Анђелка Глоговца, где сам са мојим братом од тетке Савом и братом Душаном долазио у башту на крушке. Била је увек ту моја тетка Мила Радуловић где сам брао трешње. Код стрица Станише на бунару смо напајали говеда. Као да је јуче било предочима ми основна школа у Раци и учитеља Танаска из Урошевца. Нисам заборавио ни другове са којима сам се рво у дворишту школе међу којима Дана Чупковића и Илију Андрића. Увек је било без победника. Вукосава Пејдо је била једина девојчица и разреду те 1958 године.

           Најлепша су била сијела, када покојни отац Божо упали фењер па зими кроз Пантића шуму на сијела. Снијег изнад појаса, прво код Ћалија, Душана Лаза, па други дан код Каришика, Зеленовића, Куртеса, Костића, Лазетића, мало даље код Павла Андрића, а понекад и до Кртолица до Коста и Вељка. Најдаље је било у Танкосић код Новокмета. Старији су играли карте и причали о Краљу Петру, у чијој гарди је служио мој отац Божо,о биткама на Косову, Мојковцу, Чегр. А често би мој стриц Станиша пјевао уз гус ле, ђе би се сви претворили у уво. Ми млађи пуштали би пјесме на грамафону .Од свега најлепше су биле игранке у школи ђе је свирао Витко из Старог Качаника, уз кола било је и пролетера, па богами и ганги. По одбојци и фудбалу на Рајковој ливади, били смо непобедиви. Раде Братић, Јанко Андрић, Ранко Каришић и Новица Вујичић, са осталима били су непобедива екипа у фудбалу- Тукли смо чак и гарнизон из Скопља кад би логоровао на Макљуми. Било је то село од 47 кућа ,са око 300 Срба, просек је био петоро ђеце. На реци Неродимци смо ловили ракове и шкољке, а на Лепенцу се купали у Каменици и Догановићу код воденице. Били су срећни дани, испуњени љубављу, спортом и дружењем, који се не могу никад заборавити. Сви моји животни путеви који су ме водили, по Охриду, Софији, Инстамбулу, Каиру, Сирији, Алепу и осталим градовима света, незначе много за моју Елезу и кућу у којој сам рођен.

Крај првог дела