А сад војводи Здравковићу споменик

            Доњоресавци после многаја љета дозваше се па одлучише да своме војводи дижу споменик после 168 година од његовог упокојења. Локална власт која неприкосновено влада „вољом“ народа на локалу чији се челник хвали како Он предложио комисији шта ће да се ради и гради. Многи се зачудише из његовог окружења али ћуте, држе језик за зубе. Како се само досетио, није ваљда да је прочитао Он књигу, повелику др Десанке Стаматовић и Бошка Обрадовића из 2013. године о војводи Милосаву Здравковићу издате у тиражу од 300 –тристотине примерака. Аутори се одрекли хонорара у корист тиража књиге за потомство. Откуда „отимање“ ко се први сетио војводе Милосава од стране челника власти и потенцирање да се Он први сетио да убере заслуге за народ. Као да су слава и памет резервисни само за власт. Једна друга власт 1991. године покупила је поене за сва времена када је осетила обавезу да се војводи Стевану Синђелићу из села Војске, мученику са Чегра 1809. године подигне споменик. У срцу Криве Чаршије да сви виде и путници намерници,туристи и потомци. Ископан шанац испред робне куће „8.Октобар“ из кога се издиже наш војвода Стеван са кубуром и пали џебану за слободу и бесмртност. Откуд сада грчевита борба за заслуге садашњег челника власти да докаже како се баш Он први сетио да изађе пред војводу после 168 лета, храброст је то голема само да је искрена? До тада једини споменик у вароши беше подигнут погинулима у првом светском рату 1914 – 1918. године у бронзаном лику Маре Ресавкиње, богиње слободе и пркоса.Мало је био девастиран у жару борбе током другог светског рата, изливене бомбе, али се све после довело у ред и вратило на своје место. Антифашистима који су пали за слободу 1941- 1945. године Лази, Петру, Радету, Драгошу, Мики бради подигнуте су бисте од стране захвалних потомака. Оскрнављен је и споменик палим борцима у Другом светском рату у парку Топољар. Тензије око заслуга војводе Милосава трају дуго, ови његови из Горње Ресаве и Брестова су љути зашто су се заобилазиле његове заслуге који је од села направио варош тога времена и да је одавно заслужио споменик у Свилајнцу. Време садашње 2021. година на седници Со Свилајнац, 12 по реду , битку бије власт са опозицијом „За бољи Свилајнац“ ко се први сетио Војводе Милосава и споменика или ко је први писаније поднео па томе припада и слава и власт. Зар сме неко други осим власти да мисли, као да се мало уплашили јер већ дуго код народа раубују свој лик и дело. Власник власти експресно одредио шест милиона динара, одокативно ако треба „ће да још“ не жали касу. У жару борбе признаде да није ни Он тај који се први сетио поена за споменик Војводи Милосаву већ је то онај ветеран-саветник што поднео оставку, одмах на све функције разочаран колаборационом политиком „Групе за будућа поколења“. Част и брука довијека.

            Нема писанија и трагова да се некада дебатовало на ту тему да се потомство одужи војводи за његове заслуге у тешким временима за ресавски народ. На петој седници СО Свилајнац (постоји снимак и записник) одржаној 23. новембра 2020. године опозициони одборник Мирољуб Спасојевић из села Црквенца је говорио о неопходности подизања споменика одређеним заслужним претцима. За подизање споменика предложио је свога суграђанина Димитрија Катића који је био члан српског пољопривредног друштва, основао прву земљорадничко кредитну задругу у Ресави и био Подпредседник и Председник Скупштине Србије 1891-92 године као једини ресавац до сада. Тражио је да се подигне споменик у Свилајнцу. Исто тако је предложио и да се подигне споменик и војводи ресавском Милосаву Здравковићу који је од села направио варош и несумњиво има велике заслуге да му се после 168 година од смрти потомци одуже.Предлог није баш наишао код власти на топао пријем јер је дошао од опозиције. Немир је завладао у власти и унео несаницу, оће славу да им помуте и „отму“ тамо неки за бољи и поштенији Свилајнац.

           Димитрије Катић од 1970. године у Црквенцу има бисту испред основне школе и може да „чека“ на споменик у Свилајнцу да га се сете потомци који ће му одати признање подизањем споменика испред општине у Свилајнцу.

           Чувањем и неговањем прошлости и традиције обезбедићемо и сигурнију будућност. Право на прошлост није резервисана само за власт која би требала да служи народу.

Р. П.