Notice: Function _load_textdomain_just_in_time was called incorrectly. Translation loading for the yith-footer-banner domain was triggered too early. This is usually an indicator for some code in the plugin or theme running too early. Translations should be loaded at the init action or later. Please see Debugging in WordPress for more information. (This message was added in version 6.7.0.) in /home/resavskipostonos/public_html/wp-includes/functions.php on line 6131 Култура и образовање | - Part 2 Deprecated: WP_Dependencies->add_data() је позван са предметом који је застарео почев од издања 6.9.0! IE conditional comments are ignored by all supported browsers. in /home/resavskipostonos/public_html/wp-includes/functions.php on line 6131
После Великог рата – Европљани говоре .. и.. Срби говоре
Рамонда
У годинама после Првог светског рата,силе победнице,Француска Енглеска, Италија,Русија, Србија и др.,славиле су и величале своје победе и своје ратнике, јавно и често помпезно, са прелепим садржајима тих прослава, делећи признања и одликовања преживелим ратницима, члановима њихових породица, и свим другим заслужним грађанима. У гробницама славних ратника Српске краљевске војске најчешће се налазе погинули само Срби, изузев неких, у којима се налазе и ратници наших противника.
Силе губитнице у Великом рату, Немачка, Аустрија, Мађарска, Бугарска, Турска, Јапан, оплакивале су своје ратнике, патили за њима, помињали их често јер су многи од њих били против рата, присилно мобилисани, и у ратним дејствима били рањени, неста- ли или погинули. Најчешће су то била скромна обележавања тих тешких догађаја, али са јаким душевним боловима код преживе- лих због ненадокнадивих губитака драгих и њима милих особа.
Први светски рат или Велики рат био је, сматра се један од најтежих и најкрвавијих ратова човечанства у познатој историји наше цивилизације, по великом броју погинулих, рањених, несталих и изгубљених, као и по разарањима материјалних добара на територијама зараћених земаља, на три континента Европе, Азије и Африке. Велика већина људи свих узраста, из свих слојева друштава, на територијама захваћеним ратним дејствима, посебно окупираним, живели су у тешким условима оскудица хране, тешко преживљававали,често егзистенцијално озбиљно угрожени, са великом дуготрајном патњом или исцрпљени умирали од глади па и тортура. Завршетак ратних операција у Великом рату, са великим олакшањем дочекали су победници и побеђени, прибирајући се, санирајући економске и материјалне проблеме,полако враћајући се у неке широке токове уобичајеног мирног живота.Посебну пажњу посвећивали су санацији територија-ратишта, на којима су се водиле огорчене и безпоштедне борбе противника, иза којих је остајало пуно лешева и борбене технике. Сви учесници рата, свако на својој територији, подизали су споменике захвалности својим ратницима, и славили њихове јуначке подвиге и успешне ратне операције. Међутим, у гробницама били су често измешани лешеви свих ратника, победника и побеђених, посебно на западном фронту Европе. У годинама које су долазиле, све земље, учеснице рата, сваке године, своје ратнике су помињали, оплакивали и туговали, сећајући се најлепших тренутака које су проживели заједно са њима.
Средином септембра ове године навршила се деценија од смрти уваженог српског научника, универзитетског професора, академика Српске академија наука и уметности Мирослава Пантића. Свилајнчанина родом, који је током целог успешног животног и научног пута, који га је одавно одвео из родног рада, њему увек остајао веран и где год је могао и кад год је могао радио за његово добро.
Рођен је у Свилајнцу 9. јула 1926. године. У њему је провео детињство и рану младост, а после завршетка гимназије отишао на студије у Београд. До краја живота сећао се тих дана, памтио је своје средњошколске професоре, своје школске другове, често оживљавао успомене у разговорима са својом колегиницом на Филолошком факултету у Београду, а некада његовом професорком латинског језика у Свилајнцу, проф. др Даринком Грабовац. Причао је како је за време окупације током Другог светског рата, када је кретање било ограничено, вечери и ноћи проводио читајући књиге уз свећу. То га је убрзо и определило за студије књижевности. И иначе, многобројна су његова сећања и осећања била везана за завичај, за његову традицију. Поносио се својом “ресавском“ постојбином, учествовао је у многим културном догађајима који су се тицали његовог родног краја и града, долазио у Свилајнац да одржи предавања, да представља књиге, поклањао књиге библиотеци, са највећим узбуђењем је сваке године доживљавао Мокрањчеву Другу руквет са песмом Маро Ресавкињо на Данима српскога духовног преображења у Деспотовцу итд.
Мирослав Пантић је на студије у Београд дошао непосредно после завршетка Другог светског рата: уписао је Технички факултет (електротехнички одсек) , на коме је завршио прву годину, али је одмах потом, идући за оним што га је највише интересовало, прешао на Филозофски факултет, на студије јужнословенских језика и књижевности. Као одличан студент, који је већ током студентских година скренуо пажњу својих професора заинтересованошћу за науку, дипломирао је 1949. године. Од самог почетка његова интересовања су била усмерена на Дубровачку књижевност ренесансне и барокне епохе, а потом на народну књижевност. Касније су се ширила на остале области српске књижевности и културе, на историју књижевности, на библиографију и др.
Aкадемик Мирослав Пантић.
Одмах после дипломирања започела је његова радна каријера. Прво радно место било је у Дубровнику. Три године је провео у звању асистента тамошњег Хисторијског института (1950—1953), што је било од велике важности за његов каснији научноистраживачки рад . По повратку из Дубровника у Београд, годину дана је био асистент у Институту за проучавање књижевности Српске академије наука. Године 1954. започела је Пантићева универзитетска каријера када је изабран за асистента на Филолошком (Филозофском) факултету Београдског универзитета за југословенске књижевности старијих епоха , од ренесансе до рационализма, чији је главни и најобимнији садржај припадао дубровачкој књижевности. Докторирао је 1956. године са темом из дубровачке књижевности, која ће остати његово најважније поље рада: током педесет и пет година бавио се овом књижевношћу и постао је један од највећих њених познавалаца и најзначајнијих проучавалаца. Потом је биран у звање доцента, ванредног и редовног професора. Године 1974. изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности а за редовног члана 1981. У Српској академији је обављао важне функције: био је секретар Одељења језика и књижевности (1981-1994); члан Председништва САНУ (1977-1981), генерални секретар (1994-1998), потпредседник САНУ (1998-2003).
Птреминуо је у Београду 16. септембра 2011. године.
На гробу Мирослава Пантића.
Иза Мирослава Пантића остао је богат и значајан научни опус. Тај опус од неколико десетина књига и научних издања, од неколико стотина студија, чланака, библиографија и др. обухватио је: дубровачку књижевност у свим вековима њенога трајања; историју књижевности на тлу Боке Которске и Црне горе; студије и монографије о великим књижевним ствараоцима српске књижевности; најзначајније историчаре књижевности – Павла Поповића (чија је сабрана дела у 11 томова приредио), Петра Колендића, Драгољуба Павловића и др.
И поред посвећивања великим темама и епохама, учествовања на многоројним научним скуповима у земљи и иностранству ( од којих је велики рој управо он организовао), истраживања у светским библиотема и архивима, Мирослав Пантић је увек имао времена за књижевне и културне вредности своје средине, свога краја и Србије у целости. Бавио се бибилотекама и библиотекарством (један је од оснивача Катедре за библиотекарство на Филолошком факултету у Београду), подстицао рад у мањим срединама да дођу до изражаја ведности које оне имају, интересовао се за прошлост свога краја, за историју, за његово културно и духовно богатство.
Као управник Центра за научна истраживања САНУ у Нишу низ година је организовао научне скупове са темом “Књижевност и историја“ и уређивао зборнике са тих скупова. Био је један од најважнијих покретача “Дана српскога духовнога преображења“ у Деспотовцу и Манасији са жељом да се истражују и откривају историјске, културне, уметничке, матријалне и друге вредности тога дела Србије, у првом реду Горње и Доње Ресаве, на коју је био поносан. Од програма овог великог подухвата, забележеног у његовом првом иступању , када је изговорио Реч на почетку , на Округлом столу у манастиру Манасији 28. августа 1993. са темом Ресавска школа и Деспот Стефан Лазаревић, академик Мирослав Пантић је пуних осамнаест година доприносио садржајном богаћењу и успону “Дана српскога духовног преображења“. Био је не само један од најважнијих организатора већ и уредник свих научних зборника са скупова одржаваних на “Данима“. Доприносио је њиховом значају на много начина, посебно се усредсређивању на тему Ресава (Горња и Доња)у историји, науци, књижевности и уметности. Поред низа прилога који су се односили на Манасију, бавио се и мало осветљеним личностима које су биле везане за Свилајнац и које су у Пантићевом родном граду оставиле значајан траг: писао је о Владиславу и Дарку Рибникару, о заслужној породици Драшкоци у Свилајнцу и др.
Мирослав Пантић је за свој рад добио низ признања: Седмојулску награду за укупан научни допринос (1988), Вукову награду за науку (1991), Златни беочуг (1999), Повељу за животно дело Удружења књижевника Србије (2002), Митровданску повељу Народне библиотеке “Ђорђе Натошевић у Инђији (2006) Изузетну Вукову награду Културно-просветне заједнице Србије. Одликован је Орденом рада са златним венцем. Објављена су три научна зборника у његову част, поводом јубиларних годишњица.
Више од свих признања за Мирослава Пантића је значио Научни скуп који је одржан у Свилајнцу 2007. године, у организацији Центра за митолошке студије из Раче. Искрено је поделио ту радост са најближим пријатељима и садрадницима који су се окупили у Свилајнцу тим поводом и заједно са Свилајнчанима одали му признање за све што је у животу постигао и урадио.
Сведочанство о томе је Митолошки зборник 16, који је тим поводом представљен.
По сопственој жељи, сахрањен је на свилајначком гробљу, и гробници коју је за живота подигао за своју супругу и за себе, и на тај начин се вратио заувек свом родном граду и завичају.
УМузеју Војводине у Новом Саду отворена је изложба Стрма равница – 100 година од колонизације Војводине 1921. Изложба ће моћи да се погледа до 18. децембра 2021.
Аутори су Богдан Шекарић, музејски саветник, и Димитрије Михајловић, кустос историчар.
По први пут пред очима јавности представљено је наслеђе српских добровољаца-колониста, сачувано, и од заборава отргнуто напорима њихових потомака. Изложба је резултат истраживања у преко 30 места широм Војводине.
По завршетку Великог рата српскиратнидобровољци крећу из својих села, из Босне, Херцеговине, Далмације, Лике, Баније, Кордуна,у процес колонизације ка тзв. северним крајевима – Банату, Бачкој, Барањи, Срему и Славонији.
У селу Ђуринцу на „Петковицу“ 27. октобра 2021. године обележено је 103 године од ослобођења у Првом светском рату (1918 – 2021). У име Месне заједнице Ђуринац венац на споменик Солунских ратника положили су Радивоје Илић из Ђуринца и Милан Милојковић из Свилајнца, а цвеће су положили потомци Солунаца. Из маленог села Ђуринца 35 ратника је преживело, а 49 је настрадало као и Алексин Василије Пап (37), ратни заробљеник, православни Малорус, Вишо Ороси (Мађарска). Умро 24. фебруара 1915. године, сахрањен на Ђуриначком гробљу, опело је обавио свештеник Сава Миловановић из Дубнице. Њих 50 је уписано на споменик који је 2018. године поводом 100 година од ослобођења урадио Славољуб Тодоровић мајстор из Ђуринца. Овом приликом приређено је пригодно послужење у јелу и пићу од стране потомака, где је било присутно њих 30 мећу којима и потомак Андрија Гвозденовић који је седмо колено настрадалог Солунца Андрије Гвозденовића.
Полагање венца.Минутом ћутања одата пошта погинулима. Пригодно послужење .
У Првом светском рату, Свилајнац је ослобођен 27.10.1918 године на Свету Петку. У знак сећања на храбре ресавце организован је пригодан програм. Обележавању овог значајног датума за Свилајнац присуствовали су и ученици средње школе. Прочитан је прошлогодишњи текст о детаљима ослобођења Свилајнца и одрецитована песма „Плава гробница“.
Председник скупштине СО Свилајнац Дарко Јевтић полаже венац.Делегација ОО СПС Свилајнац коју је предводио Стојадин Станковић.Делегација Удружења потомака, поштовалаца ратника 1912 – 1918 „Стеван Синђелић“.Никола Станковић председник Удружења уручује признање.Детаљ са манифестације.
Венце су положили представници локалне самоуправе на челу са новоизабраним председником скупштине општине Дарком Јевтићем, представници ОО СПС Свилајнац и делегација Удружења добровољаца, потомака и поштовалаца славних ратника 1912 – 1918 године „Стеван Синђелић“. Никола Станковић предеседник Удружења уручио је признања ученицима за литерарне радове на тему „Жене хероине у Првом светском рату“.
Није било обраћања на самом скупу о великој победи српске војске у Великом рату.
На дан Свете Петке, поводом ослобођења Свилајнца, у Првом светском рату, 27. 10. 1918. године, Ресавци, Свиланчани и ученици средњих школа изашли су, заједно за претставницима надлежних органа Општине, Центра за Културу, и Удружења потомака и поштовалаца славних ратника Србије 1912 – 1918. године, положили венце, уз кратко рецитовање ученика, о Великом рату. То је праћено одговарајућом прелепом музиком и лепим вођењем програма, и и положили су венце на споменик Маре Ресавкиње, који је посвећен славним изгинулим ратницима тих ратова. Величанствена свечаност, предивно стварно све, све је урађено како доликује. Нажалост са великим недостатком.
Срби и српски народ када одаје почаст својим славним ратницима, по нашој светлој више вековној традицији, по нашим обичајима увек каже по неколико речи, о том ратном догађају и захвали се тим ратним изгинулим ратницима, који су положили своје животе за слободу свога напаћеног народа, и свих нас који сада живимо овде. Нажалост то је изостало. Осећамо се дужним да, уз поштовање свих учесника овог догађаја, исправимо то.
Зато позивам све Ресавце, ма где живели, да сви заједно устанемо скинемо капе, у ставу мирно, прекрстимо се православно, да будемо јединствени и минутом ћутања одамо почаст изгинулим и умрлим славним ратницима, са једним кратким поздравом…
“ НЕКА ВАМ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА. ПОЧИВАЈТЕ У МИРУ“
Они то заслужују и очекују од нас, у свим временима, па и сада. Ми искрено мислимо на њих, волимо их,поносни смо, што смо њихови потомци. Наша је обавеза, да док смо живи, и дужни смо да преносимо сећања на њих, и њихове славне подвиге, младим генерацијама које управо долазе….
Свим живим потомцима славних ратника Ресаве и Србије, желим добро здравље, слогу и напредак у овим тешким временима, како бисмо успешно пребродили доба Короне.
Дан српског јединства, слободе и националне заставе државни је празник који се 15. септембра празнује у Републици Србији и Републици Српској. Празник је симболично установљен да се прославља на дан када се обележава Пробој солунског. Делегација Удружења ратника, њихових потоматака и поштовалаца 1912 – 1918 „Стеван Синђелић“ положила је тога дана цвеће на споменик Мари Ресавкињи у Свилајнцу.
Делегација Удружења ратника, њихових потомака и поштовалаца 1912 – 1918 „Стеван Синђелић“.
У бурној историји Свилајнца многобројне генерације осетиле су сву тежину ратовања на својим плећима. Дали су и своје жвиоте за слободу и зато је битно да се младе генерације упознају и негују традицију чувања сећања на њихову храброст.
Осми октобар Дан ослобођења Свилајнца у Другом светском рату
Родољубима палим у току четворогодишњег ратовања против фашизма 1968. године је подигнут споменик у Парку „Топољар“. Задњих неколико година споменик је често исписиван разним графитима, па и кукастим крстовима. Оштећен је био и део бакрорељефа који се налазио на споменику. У време реконструкције Основне школе „Јован Јовановић – Змај“ 2019. године обновљен је споменик који се налази у непосредној близини. Прекречени су бетонски делови, постављене клупе и обновљен плато испред споменика. Вероватно је тада уклоњен и преостали део бакрорељефа. У међувремену, према трврдњама појединаца, преминуо је вајар који је тај детаљ на споменику радио. Данас на зиду изнад спомен плоче нема никаквих детаља. Да ли ће се споменик преуредити и прилагодити намени за коју је подигнут у овом тренутку немамо одговор.
Споменик у Парку „Топољар“.
Цео свет обележава победу над фашизмом, највећим злом које је задесило човечанство средином 20. века. Да би се на достојан начин сећали свих оних који су из овог краја учествовали у борби против фашиста и дали своје животе неопходно је да и ово спомен обележје симболизује њихову храброст и страдања.
Нажалост све је мање званичних делегација општине који обележавају ове ове датуме. Све се чећше то чине само поједина удружења или појединци.
Признање “Златна значка” Културно – просветне заједнице Србије за 2021. годину уручена је Нешићу за деценијски допринос развоју културе, за предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе нарочито међу младима.
Детаљи са доделе признања у Београду, злата зачка и пратећа повеља.
Из кратке биографије издвојилимо да је рођен је 1950. године у Горичанима код Чачка у радничкој породици. Основну школу учио је у Лапову и Багрдану, гимназију у Јагодини, а Вишу педагошку школу у Београду. На Филозофском факултету завршио је Историју уметности. Службовао је у основним, техничким шлолама и Гимназији у Свилајнцу.
Детаљи са доделе признања у Београду, злата зачка и пратећа повеља.
Писао је прозу, поезију и критике објављивао је у скоро свим стручним југословенским и српским листовима и часописима. Заступљен је у бројним антологијама, зборницима, алманасима, заједничким књигама. Превођен је на македонски, словеначки, шведски, француски и немачки језик. Учесник је многобројних приредби, фестивала, књижевних вечери, телевизијских емисија и програма у земљи и иностранству. Један је од оснивача и учесник манифестације „Синђелићеви дани“ који се сваке године одржавају у Свилајнцу. Оснивач је, селектор и учесник ликовне колоније „Црквеначка палета“ двадесетиједну годину. Био је руководилац и оснивач ликовне колоније ученика основних и средњих школа у Миљковом манастиру девет година. Имао је 32 самосталне изложбе. Организовао је бројне књижевне вечери, промоције књига у Свилајнцу и околини . Проналазио је младе таленте и преко Књижевне заједнице „Јагодина“ објављивао им књиге. Има бројне награде и признања, награда Коста Абрашевић, за необјављену збирку песама, прве награде за сликарство и поезију на фестивалу студената и омаладине у Књажевцу, прве награде за сликарство и поезију на фестивалу младих стваралаца Југославије „Млади мај“ у Зајечару, награду Душан Срезојевић, за најбољу књигу коју додељује Књижевни клуб „Ђуро Јакшић из Јагодине,прву награду „Шумадијских метафора“ у Младеновцу, прву награду и повељу Карађорђевић за поезију у Београду, награде на фестивалу омладине и студената Србије „Мајски сусрети“, Поета примус у саставу културолошког пројекта „Јухорско око“ у Параћину, Светосавску повељу општине Свилајнац, а пре седам година додељена му је награда „Поморавски Орфеј“ за најбољу књигу у оквиру манифестације „Српско перо“ и бројне награде на књижевним конкурсима и фестивалима широм земље. Објавио је девет књига.
Несебичним радом учио је младе првим потезима у ликовној уметности. Био је бодар педагог и разредни старешина. Честитке за вредну наградну „Златна значка“ упутио му је велики број бивших ученика, суграђана и колега из целе Србије.
Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења ликовних уметника Србије. Општина Свилајнац предлагала га је 2010. и 2011. године за националну пензију.
Све честитке Нешићу за ово високо признање које ће значајно обогатити укупан допринос свилајначких стваралаца култури.
Миомиру Нешићу „Златна значка“ за допринос култури
Сликару, песнику и педагогу Миомиру Нешићу додељено је признање “Златна значка” Културно – просветне заједнице Србије за 2021. годину које се додељује за деценијски допринос развоју културе, за предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе нарочито међу младима у Ресави и Србији.
Детаљ са отварања изложбе слика „Црквеначка палета“ у Црквенцу
Врсни уметник и педагог рођен је 1950. године у Горичанима код Чачка у радничкој породици. Основну школу учио је у Лапову и Багрдану, гимназију у Јагодини, а Вишу педагошку школу у Београду. На Филозофском факултету завршио је Историју уметности. Службовао је у основним, техничким шлолама и Гимназији у Свилајнцу.
Са ликовне колоније ученикаосновних и средњих школа у Миљковом манастиру.
Прозу, поезију и критике објављивао је у скоро свим стручним југословенским и српским листовима и часописима. Заступљен је у бројним антологијама, зборницима,алманасима, заједничким књигама. Превођен је на македонски, словеначки, шведски, француски и немачки језик. Учесник је многобројних приредби, фестивала, књижевних вечери, телевизијских емисија и програма у земљи и иностранству. Један је од оснивача и учесник манифестације „Синђелићеви дани“ који се сваке године одржавају у Свилајнцу. Оснивач је, селектор и учесник ликовне колоније „Црквеначка палета“ двадесетиједну годину. Био је руководилац и оснивач ликовне колоније ученика основних и средњих школа у Миљковом манастиру девет година. Имао је 32 самосталне изложбе. Организовао је бројне књижевне вечери, промоције књига у Свилајнцу и околини . Проналазио је младе таленте и преко Књижевне заједнице „Јагодина“ објављивао им књиге. Има бројне награде и признања, награда Коста Абрашевић, за необјављену збирку песама, прве награде за сликарство и поезију на фестивалу студената и омаладине у Књажевцу, прве награде за сликарство и поезију на фестивалу младих стваралаца Југославије „Млади мај“ у Зајечару, награду Душан Срезојевић, за најбољу књигу коју додељује Књижевни клуб „Ђуро Јакшић из Јагодине,прву награду „Шумадијских метафора“ у Младеновцу, прву награду и повељу Карађорђевић за поезију у Београду, награде на фестивалу омладине и студената Србије „Мајски сусрети“, Поета примус у саставу културолошког пројекта „Јухорско око“ у Параћину, Светосавску повељу општине Свилајнац, а пре седам година додељена му је награда „Поморавски Орфеј“ за најбољу књигу у оквиру манифестације „Српско перо“ и бројне награде на књижевним конкурсима и фестивалима широм земље. Објавио је девет књига.
Учесник манифестације „Бранкови дани“ у Седлару.
Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења ликовних уметника Србије. Општина Свилајнац предлагала га је 2010. и 2011. године за националну пензију.
Све честитке Нешићу за ово високо признање које ће значајно обогатити укупан допринос свилајначких стваралаца култури.
Р. П.
Notice: ob_end_flush(): Failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/resavskipostonos/public_html/wp-includes/functions.php on line 5481
