Незапосленост у Свилајнцу

           На евиденцији Филијале Јагодина стање на дан 30.11.2021. године евидентирано је за општину Свилајнац 1.298 незапослена лица, од тога је 749 жена.

           Учешће лица без квалификација и нискоквалификованих (I и II степен стручне спреме) износи 563 лицa, од тога 335 жена, са средњом стручном спремом (IIIV степен) је 588, од тога 323 жене, док је са вишим и високим образовањем (VIVIII степен) 147 незапослених лица, од тога 91 жена.

           По свим квалификационим структурама већи је број незапослених особа женског пола. У наредном периоду, осим преквалификација неопходно је и радити на оснаживању женског предузетништва.

Р. П.

Надарени кадрови владају касабом

            Коло воде они који прошли курс поштено и транспарентно и оверише полуквалификације које јаче од диплинга са редовног факса. Повереници и одани апаратчици као клан. Појавише се као спасиоци, без раднога искуства и способности, а стручну праксу обавили у „Гигиној“ крчми. У почетку будеш одани потрчко општих послова са столицом у ћошку који сања функцију паразита на телу народа. Стручни и способни се лукаво помере и препусте трон овоме са печатом странке оверену полуквалификацију економa који умисли да је најбољи и неприкосновен са овима из пашалука. За послушне постаје менагер с везама од кога им судбина зависи, запошљава, именује, поставља, а они гласају. Постаје култ свемогућег мага који дели дарове као миш бели срећу. Чудо невиђено у касаби, увек се до сада бирао добар домаћин и доказани стручњак на пословима и радним задацима који уливају поверење код раје. Прича се да од врха државе добио позив да помогне у пашалуку као способан кадар из провинције. У касаби је развио туризам, отворио парк из доба јуре са рептилима и 44 милиона подршке са народне грбаче годишње. Има сва права запошљавања кадрова из групе грађана које лично контролише да се не усели неки високо школовани кадар или не дај боже доктор наука. Туризмолог послат на специјализацију по свету још се не враћа.

              Регулисао реку која провалила бедем и изненадила посред центра касабе као никад у историји јер када се вода не дира она иде тамо где је природни ток. Био је неуспешни комадант штаба за одбрану од поплава.

             Стандард немачки, а у касаби и селима уфитиљило, остали стари и немоћни, побољевају, лекови на тржишту скупи па се купују они јевтини, штеди се на здрављу. Демографија „језива“, рече министар у скупштини, али изгледа да наша касаба коју воде ови надарени не хаје ко ће све ово да плаћа кад народа све мање, а млади расути по свету. Домаћини куће зидали од темеља да будућност потомака буде чврста и сигурна, а ови данас у касаби то раде од крова. Нису ништа научили да се мора зарадити самопрегорним радом. Нервоза у касаби, ко ће сада да спроводи поштене набавке и тендере, занемели у парку код вулкана, ко ће да их „рани и тимари“. Именовао своју вечиту пратиљу још из 2000. године са радија, где било прво и једино његово запослење. Директор, а она обави посао и угуши слободне медије како би се уселио твцвц са познате адресе.

              Узлетела у хијерархији клана, а сада и награђена за заменицу и њој довољна гимназија и две права. Полуправница без радног искуства али веран „тастер“ са препоруком поверенице, напредна за све идеологије и каријере. Сада постављење пука формалност, има све партијске „књишке“ у сефу. Тек ће књиге ситно слово да пишу за ово чудо рођено за све власти и прилике. Прича се да се спрема свечани испраћај менагера на нову дужност али мора и оставка да „падне“ да не буде празан ход. Није она прва повереница у историји касабе коју ће води „под заклетвом“. Њему ће лупати канте ови што не гласају, за заслуге личног стања јер не положи рачуне за трошење народних пара. Млада генерацијо, студирајте, докторирајте, будите светло за будућност, да живите достојанствено, чувате традицију дедова. Образ, част и поштење фамилије. Турке смо „испратили“ 1913. године, време је и за досманлије, вала још веће харачлије, сецикесе и развратнике.

Мито и К – учитељ

Kомисија за споменике и спомен обележја општине Свилајнац

Донета одлука о подизању споменика Милосаву Здравковићу Ресавцу у Свилајнцу

           Према историјским изворима најзаслужнији за развој Свилајнца у првим деценијама 19. века био је Милосав Здравковић Ресавац, истакнути учесник Првог и Другог српског устанка. Био је први начелник Ресавског среза, потом Ћупријске нахије и члан Совјета и један од ретко писмених и богатијих људи Србије онога времена. Био је познат као човек од поверења кнеза Милоша и његов близак сарадник. Умро је 1854. године и сахрањен је у порти свилајначке цркве.

Милосав Здравковић Ресавац.

           Када је реч о иницијативама за подизање споменика знаменитим свилајнчанима још прошле године на седници СО Свилајнац одржане 23. новембра одборик опозиције Мирољуб Спасојевић из ГГ „За бољи Свилајнац“ предложио је да се подигну споменици Димитрију Катићу и Милосаву Здравковићу Ресавцу. Између осталог за Здравковића је рекао: „Зашто ресавски војвода Милосав Здравковић Ресавац нема споменик у Свилајнцу? Има ова власт у виду да би требало да се одужимо јер је од села Свилајнац направио варошицу.“

Извод из записника са пете седнице СО Свилајнац од 23.11.2020. године.

           Коначно, после готово годину дана донета је одлука да се подигне споменик Милосаву Здравковићу Ресавцу. На неколико седница скупштине општине покретана је иницијатива за домом пензионера и омладине. Минимизирани су овакви предлози опозиционих одборника неодговарајућим објашњењима, а сведоци смо да млади нарочито у јесењем и зимском периоду буквално немају место за дружење и забаву. Пред престојеће изборе у месним заједницама поједини житељи Свилајнца незнају где се налазе просторије, јер је у некадашњим кориснички сервис.

Р. П.

 

 

СЕЋАЊЕ – Миле Јаблановић (1961 – 2020)

          Миле Јаблановић је рођен у Деспотовцу, а студирао је Рударско – геолошки факултет у Бору. Фотографијом се бавио скоро четири деценије а телевизијским снимањем од 1996. године када је основао приватно предузеће. Помогао је да се обнови рад „Ресавског поштоноше“, најстаријег провинцијског листа у Србији основаног 1871. године.

           У Свилајнцу је 2007.године радио у ТВ „Свилајнац“ да би после приватизације исте године основао ТВ „Ресава“. Самостално и са сниматељима некадашњег дописништва РТС-а из Свилајнца радио је документарне филмове о туристичким потенцијалима Ресаве, Бељаници и Ресавској пећини. На незаконит и бруталан начин локалних челника Свилајнца ТВ „Ресава“ и „Ресавски поштоноша“ су јуна 2008.године избачени из уредно закупљених просторија.

           Борба за истину и правду није га обесхрабрила да обнови рад телевизије у Деспотовцу. Био је заљубљеник у камеру и монтажу. Професионално и са пуно елана снимао је догађаје у Деспотовцу и околини. Одазивао се на многобројне захтеве за снимања културних, спортских , хуманитарних догађаја, а омиљена места снимања била су му Бељаница, Ресавска пећина, Ресавица, Сењски рудник, живот на селу. Био је медијски спонзор појединих манифестација од републичког до општинског значаја. Усавршавао се за рад са камером и остварио је бројне контакте са колегама широм Србије. Увек ведрог духа, насмејан зрачио је позитивном енергијом. Остаће упамћен по упорности и колегијалности. Информације ТВ „Ресава“ биле су поуздане и тачне а гледаоци, јавне и друге деспотовачке установе знале су да цене његов рад. Био је на свим догађајима, често и са скромним средствима производио је квалитетан програм.

            Оставио је богату фото и телевизијску документацију о једном времену Горње Ресаве. Одлазак Милета Јаблановића са медијског простора Деспотовца и околине оставиће велику празнину. Био је члан Удружења новинара Србије и актива новинара „Ресава“.

            И после годину дана не бледе сећања на великог ентузијасту и заљубљеника у камеру. Био је на свим догађајима који су значајни за информисање. Стизао је да сними, монтира и емитује. Волео је своју Ресаву. Остаје да се његова богата тв и фото документација систематизује јер је „сведок“ једног раздобља у развоју Деспотовца и околине. Још једном и ову прилику користимо да кажемо велико хвала за све што је урадио као човек и нослилац медијског стваралаштва.

Р. П.

Манастир Копорин са Црквом Светог Стефана

           Православни манастир Копорин припада Епархији браничевској Српске православне цркве. Налази се на ободу разуђеног градског насеља Велике Плане при граничном појасу са Смедеревском Паланком. Представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.

           Манастирска црква подигнута је за време владавине деспота Стефана (1389–1427) уз чији портрет је сачуван натпис са титулом деспота коју је Стефан Лазаревић стекао после битке код Ангоре 1402. године. О ктитору као и о времену подизања храма нема података. Била је у рушевном стању до 1880. године када је почела прва обнова и дозидана јој је припрата. Касних педесетих и током шездесетих година 20. века рађена је конзервација архитектуре и живописа.

            Велика обнова Браничевске епархије у другој половини 20. века почиње са епископом Хризостомом, који је на трон епископа браничевских устоличен 1952. године. Великим пожртвовањем и мисионарском делатношћу (између осталог, био је дугогодишњи уредник својевремено многочитаног Православног мисионара), владика Хризостом увећава монаштво и обнавља манастире. Већ 1953. године цело копоринско братство владика Хризостом премешта у манастир Тумане, а у копорински манастир доводи младе и образоване монахе.

           Један од најбитнијих догађаја за новију судбину манастира била је владикина одлука о претварању Копорина у женски манастир. Године 1958. у Копорин долазе девет монахиња из манастира Ћелије код Ваљева.

Конак манастира.

              Приликом замене подних плоча у храму у току 1977. године, у северозападном углу брода цркве, испод фреске на којој је приказан Деспот Стефан, пронађене су мошти које су биле на дну гробнице. Након детаљног антрополошког и палеопатолошког прегледа, који је извршио познати антрополог из Лондона Србољуб Живановић, закључено је да се ради о моштима Светог деспота Стефана. Касније је, детаљним ДНК анализама моштију пронађених у манастиру Манасија, утврђено да у Копорину ипак није био сахрањен Свети деспот Стефан.

Уређен је прилаз манастиру, стазе као и простори за одмор посетилаца.

Извор: Википедија

Фото: Р. Ђ

Из историјата новинарства у Свилајнцу – Први локални лист у Србији “Ресавски поштоноша”

Ове године обележава се 150 година од покретања локалних новина

Из биографије оснивача Јована Шарића

           Јован Шарић је рођен 4. децембра 1836. године у Скрадину, близу Бенковца. Као наочитом детету, са изразитом склоношћу према књизи, предодређен је пут свештеника или учитеља. Уз проју или качамак, овај скромни сељачки дечачић завршио је Православни богословски завод у Задру. И тај период изучавања књиге био је за Шарића од пресудног животног значаја. Стекао је основна сазнања и љубав према Његошу, Мажуранићу, Чика Јови Змају, Прерадовићу и другим српским романтичарима, као и о народним јуначким песмама и приповеткама и свим оним уметничким делима проистеклим из народа. Истовремено се у њему развила љубав за сакупљање народних умотворина.

           Шарићеву љубав према свеукупном народном благу ојачавао је све бруталнији притисак римокатоличке цркве према православљу. Живахног и радозналог духа, зналац грчког, латинског и немачког језика, још од тих младалачких дана отпочињао је разноврсно културно послеништво, све у служби националних идеала. Дубоко је осећао да будућност српског народа зависи од оживљавања његове богате традиције, и духовне и световне, и зато је желео да свој разуђени народ упозна у свим његовим крајевима.

           И још један снажан мотив нагонио је немирни дух Јована Шарића да крене у матицу српску; сазнање да ће удахнути праву свежину православља на њеним лековитим изворима, који би испрали горчинуу души, јер је у свом крају могао да види поунијаћене православне свештенике. И када је 1862. године довршио школовање, кренуо је пут Београда, где се и оженио. Рукоположен је за свештеника и свету литургију је служио у селима Зајечара, Врања и Пирота. Његова завидна духовна радозналост огледала се на различитим пословима духовне и културно-просветитељске делатности у свим местима где је службовао. За време службовања у Свилајнцу у септембру 1871. године покренуо је први лист у унутрашњости Србије, „Ресавски поштоноша”. Био је издавач и главни уредник листа. „Поштоноша“ је штампан на две стране, у формату 41 x 25 cm. Примерак је коштао 48 гроша. Излазио је два пута месечно, а каубојска слова у наслову листа била су у моди међу западним Србима. Штампан је у Панчеву и дешавало се да буде више дана задржан на ћумуркани (царини) у Београду. На молбу Шарића, министар унутрашњих дела одобрава штампање у Београду.

           Од ране младости био је дописник најзначајнијих новина: Видовдана, Световида, Србије, Школе, Јединства, Будућности, Срапскога листа, Отаџбине и др. Као и да није било новина у којима се није оглашавао својим прилозима, који су увек били актуелни, са високим степеном аналитичности и изразитим нервом за природу новинског текста. Био је енергичан критичар друштвених недостатака, али добронамеран, драматичан и занимљив кад се упуштао у приповедно описивање, а уз то дидактичан, са неопходном жаоком ироније, а мудар, расположен да посаветује и упозори, са јасно одређеним моралним, националним и друштвено-политичким гледиштем.

          Јереј Јован Шарић до пензионисања служио је у Боки Которској у селу Кути, затим у близини Бенковца у селу Равне Котаре. Написао је пет књига. Умро је 28. 11. 1905. године, а сахрањен је у селу Буковику код Бенковца.

Р. П.


Notice: ob_end_flush(): Failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/resavskipostonos/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107