Градимир Бранковић Града „Технико“, познати хроничар из Седлара преминуо је у 85. години. Завршио је Вишу Економску школу, а радни век је провео у Земљорадничкој задрузи Седларе, на место финансијског руководилаца и на крају као директор задруге, где се и пензионисао. Као дете заволео је фудбал, пратио резултате од најнижих лига до Прве савезне лиге. Од 1954. до 1986. године у Фудбалском клубу Млади борац из Седлара био је тренер, секретар, председник клуба, годинама активни члан управе, чувени „технико“, кога су из милоште звали. Градимир, фудбалска легенда седларског фудбала до краја живота је посматрао утакмице Младог борца и бележио резултате. Први је у Седлару средом читао омиљени лист „Нови пут“Јагодина. Традицију су наставили син Драган Бранковић Боксер, један од најбољих играча у Седлару (играо за више клубова), и унуци Филип и Саша Бранковић, првотимци Младог Борца. Градимир Бранковић сахрањен је на Седларском гробљу уз присуство породице, рођака, пријатеља, комшија и спортиста. Иза њега су остали син Драган, снаха Драгана, унуци Филип и Саша, ћерка Ана и унуци Вељко и Богдан.
У Гложану, у недељу 6. марта 2022. године, одржана је годишња Скупштина удружења пчелара „Липа“. Скупштину је отворио председник Предраг Антић који је прочитао дневни ред од 12 тачака. Скупштини је присуствовало 30 пчелара из Војске, Радошина, Бресја, Гложана, Црквенца, Свилајнца, Кушиљева, Седлара и Роћевца. Прочитан је извештај о раду и финансијски извештај за 2021. годину. Дати су предлози за признања: Милош Васић, за златну значку, за повељу Милосав Митровић, за почасног члана Зоран Јеремић, за похвалницу Јован Радовановић и Јован Динић, за захвалницу Весна Антић и игуманија Јустина из Манастира Златенац.
Затим је Жарко Антић, почасни председник Удружења „Липа“ уручио признања Савеза пчеларских организација Србије, за 2020. и 2021. годину која су добили: Заслужни пчелар – Јован Станковић и Владан Вујичић (златна значка), Славиша Лазаревић (повеља), Радмило Милић и Златан Добросављевић (диплома), Милорад Миловановић и Саша Глигорић (похвалница) и други. Раде Костадиновић из Крагујевца, предавач СПОС-а, одржао је предавање на тему: Квалитетно плодишно саће, као битан фактор успешног пчеларења. На крају је за све присутне приређен богат свечани ручак у великом расположењу.
Кућа народног хероја Лазе Стојановића се може сврстати међу објекте народног градитељства Поморавља са почетка XX века али са утицајем градске архитектуре, приметним нарочито на спољним деловима столарије, која уједно чини и посебну вредност овог објекта. Постављена је на плитким каменим темељима, грађена у бондручном конструктивном систему са испуном од плетера и блата. У основи је правоугаона грађевина која се састоји од четири перосторије. Кров је четвороводан и покривен ћерамидом. Стреха је истурена и опшивена профилисаним даскама и решмом. На јужној фасади објекта 1956. године је постављена спомен плоча са текстом:
КУЋА НАРОДНОГ ХЕРОЈА ЛАЗЕ СТОЈАНОВИЋА У КУШИЉЕВУ
„У ОВОЈ КУЋИ ЈЕ ЖИВЕО НАРОДНИ ХЕРОЈ ЛАЗА С. СТОЈАНОВИЋ КОМАНДИР РЕСАВСКЕ ПАРТИЗАНСКЕ ЧЕТЕ И ОРГАНИЗАТОР НАРОДНО-ОСЛОБОДИЛАЧКЕ БОРБЕ У РЕСАВИ 1941.
У БОРБИ ПРОТИВ ДОМАЋИХ ИЗДАЈИЦА И ФАШИСТИЧКИХ ОКУПАТОРА РАЊЕН ЈЕ И ЗАРОБЉЕН И ОБЕШЕН У СВИЛАЈНЦУ 1942г.“
1956. САВЕЗ БОРАЦА, КУШИЉЕВО
Кућа народног хероја Лазе Стојановића утврђена је за непокретно културно добро – споменик културе одлуком СО Свилајнац бр. 020-90/82-04 од 09.07.1982. године.
Кућа Лазе Стојановића пре реновирања.Реновирана кућа Лазе Стојановића.
Нажалост после нестручног реновирања, које до краја није урађено, кућа је трајно изгубила првобитни изглед.
Компанија ,,Лидл Србија“ због растуће малопродајне мреже гради ова два објекта. Логистички центар ће запошљавати око 150 радника и његово отварање је планирано у другој половини године.
Радови у току.
У току су радови на расчишћавању плаца за изграддњу новог продајног места у Свилајнцу. Простор за објект брзо се сређује, па ће улаз у општину на Ресави за неколико месеци добити нови изглед али и радна места.
Пијачни леп дан, субота 19.02 2022. године, паори паркирани на тротоарима магистралног пута Свилајнац – Деспотовац. Било је ту и регистрованих пољопоривредника у Одељењу за пољопривреду општине. Иако је гласноговорник за микрофоном позивао на достојанство и ред блокирани су тротоари, са око 60 трактора, као и прилаз Природњачком центру, главној туристичкој атракцији Свилајнца. На улаз је чекало неколико аутобуса и аутомобила.
Трактори испред улаза у Природњачки центар Свилајнац.
Међу незадовољним пољопривредницима било је и гостију из Марковца, Раче, Баточине… Како то да је „спонтани“ скуп организован баш кад је дељено вештачко ђубриво код силоса и кад је гласноговорник обилазио и позивао по селима. Поједини сељаци нису позивани па се стиче утисак да је скуп био за одабране, а неки иду толико далеко да кажу да је „наручен“. Од кога и зашто за сада је непознато.
Много оправданих примедби су изнели паори за микрофоном, постављајући услове држави да реагује у наредних неколико дана, а за следећу суботу је заказан нови протест. Све примедбе, у стихијском и несистематизованом наступу односиле су се на: скупо гориво, вештачко ђубриво, ниску цену откупа млека и житарица и повећање субвенција по хектару. За све то време нико није формулисао примедбе због којих се протестује нити је прецизирано коме ће се оне евентуално послати. Одређена средства за пољопривреду издвајају општина, Министарство пољопривреде и Министарство за бригу о селу. То би могле бити адресе од којих би се и почело са слањем својих захтева. Овако све је остало у етру као после радио емисије. Свилајнац је успешно учествовао и добијао награде на Новосадском пољопривредном сајму, као и на Ресавском пољопривредном сајму.
Да ли се то „новокоалициони“ нису добро разумели, или је протест спонтано „зачет“ иза леђа у кабинету? Ко љуља недоношче када је све било „испланирано“, нова власт зачета у љубави из интереса, како објавише челници својим бирачима да је то за њихово добро. Ништа тако брзо не престаје као лажна љубав . Људи се питају ко је љуљао ово пољопривредно „газдинско“ недоношче баш на пијачни дан када има највише народа на Биџиној „обилазници“ са четири траке, а у средини руже чекају да процветају.
Тамо негде је почео предизборни скуп, а овде се „догодио спонтани“, на Ресави регулисаној са заливањем на дугме. Чудно баш пред априлске изборе, а заказан је и свеопшти протест пољопривредника у држави. Да ли то неко одавде хвата прикључак и за неку другу страну?
Нелогично је да се протествује у општини којој је обећано 50 милиона евра за канализацију, пречишћавање отпадних вода, заобилазница и коначно мост преко Велике Мораве, као део Аутопута „Карађорђе“.
Све ово је могло без протеста по улицама, већ разговором у салама без трактора са онима који су могли да дају поједине одговоре или да упуте „организатора(е)“ коме да се обрате. Како ће на овакав протест реаговати локална власт, која реагује на сваку критику, показаће изборна кампања.
У Црквенцу питомом ресавском селу Димитрије Катић народни трибун засејао је семе задругарства. Основао је прву Земљорадничко – кредитну задругу у Ресави 31.марта 1897. године са 26 чланова. Европом се ширио свеопшти покрет универзалних вредности, задругарство је мењало односе и привлачило широке народне масе на селу. Удруживали су се у задруге и сви су били једнаки, један задругар један глас, слога и рад за сигурност својих фамилија. Градили су своје задружне домове за пример као добри домаћини, били су најлепше и највеће грађевине у градовима и селима.
Димитрије Катић, народни трибун из Ресаве.
Димитрије Катић, народни трибун из Ресаве, био председник Скупштине Србије 1891/189. године. Његова унука професорка Радмила Катић, завршила је на Сорбини француски језик и књижевност, поконила је портрет свога деде на стогодишњицу школе у Црквенцу. Портет 70/50 центиметара уље на платну аутора је Ивана Генералића и високе уметничке вредности.
У Црквенцу је изграђен задружни дом 1897. године који је био понос села.У приземљу је био магацин за откуп производа, а на спрату су две канцеларије и сала за окупљање задругара. Испред су одржаване изложбе крава јер је сточарство било веома развијено домаћини су држали племените расе. Примило се семе задругарства као мало где у Србији.
Задружни дом из 1897. године.
И дође земан морало се војевати за крст часни и слободу златну, оставише се задругари рала и мотике, фамилије своје и узеше пушке да турке отерају, а онда голгота преко Албаније до Солуна 1914-1918. године када кренуше у победу и слободу. Није се вратило њих 82 ратника из села који су пали на ратиштима створивши нову државу Југославију. Задругарство и задруге су биле локомотиве развоја земље која је пострадала у рату. Заједништво, поштовање и слога сједињени у сиромаштву радили су за бољи живот и будућност својих фамилија. Земљорадничко кредитна задруга је повећавала број чланова, имала и своју књижницу, учило се и видале ране. Учитељ Никола Костић 1909. године основао је Потрошачку задругу по угледу на Светозара Марковића који је био први у Србији 1871. године видео шансу за свој народ . Оснивају се и нове задруге у селу Земљорадничко-воћарско виноградарска 1929. године са 62 задругара из Црквенца и околине. Избројаше милион чокота винове лозе добише кредит за изградњу подрума капацитета прераде грожђа од 100 вагона. Подизани су нови засади у ресавском виногорју тако да се бележи 1960. године три милиона чокота. Подигнут је стандард живљења, ђаци ишли на факултете. У селу је радила читаоница, апотека и сеоско купатило, користили су га грађани, а за ђаке је бесплатно. Земљорадничко набављачку задругу 1936. године оснивају у селу са 340 чланова. Било је 60 жена које на челу са унуком Димитрија Катића, Момчилом изграђују задружни дом велелепне архитектуре са пространом салом на спрату која је омасовила културни живот, неговање обичаја, чување традиције. Омладина се дружила и организовала забаве. У селу су постојале и Пчеларска задруга, Земљорадничко млекарска задруга, штале су биле пуне. Сточарска задруга је поседовала приплодног бика Сименталске расе. Такође су постојале Дрводељска задруга са гатаром, Риболовачка задруга после 1950. године се бавила привредним риболовом ловило се мрежама на Великој Морави. Сложно задружно село Црквенац је монографија о селу коју је написао хроничар Ресаве Миша Милојевић,наш житељ. Задруге и задругари у слози организовано 1920. године почели су са сакупљањем прилога за изградњу цркве у селу. За Велику госпојину 1929 године је освештана. Потомци су формирали Земљорадничко – виноградарско – воћарску задругу 2020. гододине „Црквеначки чокот“ после много година по угледу на своје славне претке. Данас је стање у селу суморно кад се тиче имовине задругара подрум са традицијом је продала на лицитацији држава. Поред два задружна дома у селу задругари су на улици јер стари из 1897. године припада од 1955. године Свилајначкој задрузи, а други дом из 1936. године је у власништву општине, данас задругари своје састанке одржавају у кафани. Потомци имају велику обавезу да наставе са традицијом задругарства и врате зној предака тамо где припада, селу и задрузи „Црквеначки чокот“ редним наследницима. Задругари Ресаве, потомци који сте свуда по свету срећан вам Јубилеј 125. година од формирања прве задруге. Црквенчани,чувари традиције својих предака, срећно.
Задружни дом данас (фото: Д. Станисављевић).
Мирољуб Спасојевић председник скупштине удружења Воћара и виноградара „Димитрије Катић“ Црквенац 2022. године.
Наша област постала црна овца због понашања осионих чувара власти по интервенцијама органа јавног реда и мира. Кафеџија осетио да се ближи крај жутог предузећа и најоданији му окренули леђа ни чуда више не могу да га спасе од зглајзнућа са власти. Излизана и нова прича нам оде у други табор сад у загрљају са претходника, кога угура за посланика, нискоградње. Варош Ин нај – нај чистија по спољној хигијени, кези јој се „Туристички цвет“. Унутарња чистота дискутабилна јер дуго, дуго није проветравана, ваздух ужегнуо власт ухватила мемла. Кафеџија се забарикадирао у кабинет и не излази вата га параноја пушта само њему поверљиве и понизне њима не смета бајат ваздух, амонијак. Сада су сви власт мисле исто као једна глава сложни до бескраја у ери андроида не треба да се заклињу они су једноставно једна душа и једно тело,Пери-неко, Марин-еко. О моралу не размишљају, држе се политикантсва, кафеџија у цркву не иде, а ови који улетеше у загрљај због ради власти се ионако нису крстили па им ни ближњи више не верују. Па они знају добро шта причали о кафеџији. Осилили се као бахати кафеџија у моравској ноћи када морали да га бране органи јавног реда и мира од туче. Све заташкано због бруке ко сме да бије власт. Сад председници села заводе ред, зову их кафеџијине силеџије бију своје поданике само ако зину против најбоље власти икада у вароши.Туку људе ноћу по кафанама где органи реда имају пуне руке посла. Нема „балона“ који може да измери промиле. Гулашијада ринг у ситне сате, масовне туче где се незна ко је за кога и ко кога бије па органи реда до зоре не могу да све испишу и запишу. Гост који је претучен није знао да ту влада рогоња. Адвокати муку муче да по задатку одбране бахате председнике села који крше основне норме понашања у кафани. И у вароши гунгула, власница, центра за социјални ред, верни следбеник власти против законито 10 година у вд стању. Укрчкала се на власти па изгубила мерну јединицу шта је срамота „само напред“ одборница. Брата рођенога избацује из куће где има посла и за органе реда ако нећеш милом бато ти ћеш силом. Коалициони партнер власти који се одрекао идеологије кличе кафеџији под прозор „сви су добри ти си нај-бољи“.
