Задруга обележава јубилеј 125 година

           У Црквенцу питомом ресавском селу Димитрије Катић народни трибун засејао је семе задругарства. Основао је прву Земљорадничко – кредитну задругу у Ресави 31.марта 1897. године са 26 чланова. Европом се ширио свеопшти покрет универзалних вредности, задругарство је мењало односе и привлачило широке народне масе на селу. Удруживали су се у задруге и сви су били једнаки, један задругар један глас, слога и рад за сигурност својих фамилија. Градили су своје задружне домове за пример као добри домаћини, били су најлепше и највеће грађевине у градовима и селима.

Димитрије Катић, народни трибун из Ресаве.

           Димитрије Катић, народни трибун из Ресаве, био председник Скупштине Србије 1891/189. године. Његова унука професорка Радмила Катић, завршила је на Сорбини француски језик и књижевност, поконила је портрет свога деде на стогодишњицу школе у Црквенцу. Портет 70/50 центиметара уље на платну аутора је Ивана Генералића и високе уметничке вредности.

            У Црквенцу је изграђен задружни дом 1897. године који је био понос села.У приземљу је био магацин за откуп производа, а на спрату су две канцеларије и сала за окупљање задругара. Испред су одржаване изложбе крава јер је сточарство било веома развијено домаћини су држали племените расе. Примило се семе задругарства као мало где у Србији. 

Задружни дом из 1897. године.

           И дође земан морало се војевати за крст часни и слободу златну, оставише се задругари рала и мотике, фамилије своје и узеше пушке да турке отерају, а онда голгота преко Албаније до Солуна 1914-1918. године када кренуше у победу и слободу. Није се вратило њих 82 ратника из села који су пали на ратиштима створивши нову државу Југославију. Задругарство и задруге су биле локомотиве развоја земље која је пострадала у рату. Заједништво, поштовање и слога сједињени у сиромаштву радили су за бољи живот и будућност својих фамилија. Земљорадничко кредитна задруга је повећавала број чланова, имала и своју књижницу, учило се и видале ране. Учитељ Никола Костић 1909. године основао је Потрошачку задругу по угледу на Светозара Марковића који је био први у Србији 1871. године видео шансу за свој народ . Оснивају се и нове задруге у селу Земљорадничко-воћарско виноградарска 1929. године са 62 задругара из Црквенца и околине. Избројаше милион чокота винове лозе добише кредит за изградњу подрума капацитета прераде грожђа од 100 вагона. Подизани су нови засади у ресавском виногорју тако да се бележи 1960. године три милиона чокота. Подигнут је стандард живљења, ђаци ишли на факултете. У селу је радила читаоница, апотека и сеоско купатило, користили су га грађани, а за ђаке је бесплатно. Земљорадничко набављачку задругу 1936. године оснивају у селу са 340 чланова. Било је 60 жена које на челу са унуком Димитрија Катића, Момчилом изграђују задружни дом велелепне архитектуре са пространом салом на спрату која је омасовила културни живот, неговање обичаја, чување традиције. Омладина се дружила и организовала забаве. У селу су постојале и Пчеларска задруга, Земљорадничко млекарска задруга, штале су биле пуне. Сточарска задруга је поседовала приплодног бика Сименталске расе. Такође су постојале Дрводељска задруга са гатаром, Риболовачка задруга после 1950. године се бавила привредним риболовом ловило се мрежама на Великој Морави. Сложно задружно село Црквенац је монографија о селу коју је написао хроничар Ресаве Миша Милојевић,наш житељ. Задруге и задругари у слози организовано 1920. године почели су са сакупљањем прилога за изградњу цркве у селу. За Велику госпојину 1929 године је освештана. Потомци су формирали Земљорадничко – виноградарско – воћарску задругу 2020. гододине „Црквеначки чокот“ после много година по угледу на своје славне претке. Данас је стање у селу суморно кад се тиче имовине задругара подрум са традицијом је продала на лицитацији држава. Поред два задружна дома у селу задругари су на улици јер стари из 1897. године припада од 1955. године Свилајначкој задрузи, а други дом из 1936. године је у власништву општине, данас задругари своје састанке одржавају у кафани. Потомци имају велику обавезу да наставе са традицијом задругарства и врате зној предака тамо где припада, селу и задрузи „Црквеначки чокот“ редним наследницима. Задругари Ресаве, потомци који сте свуда по свету срећан вам Јубилеј 125. година од формирања прве задруге. Црквенчани,чувари традиције својих предака, срећно.

Задружни дом данас (фото: Д. Станисављевић).

Мирољуб Спасојевић председник скупштине удружења Воћара и виноградара „Димитрије Катић“ Црквенац 2022. године.

По 23. пут оцењена вина домаћина

          У Црквенцу задружном селу виноградари су дали узорке својих вина на дегустацију и оцену пред комисијом за оцену квалитета из бербе 2021. године.Традиција се негује и чува о Светом Трифуну заштитнику виноградара и винара.

Награђени винари.

            Преци су били напредни и вредни па су пре 125 година 31. Марта 1897 године основали Земљорадничко кредитну задругу са задружним домом на челу са Димитријем Катићем која беше прва у Ресави. Виноградарско Воћарску задругу су 1929. године 62 вредна задругара из Црквенца и околине због потребе да из својих винограда прерађују грожђе изградили су подрум који је био перјаница развоја виноградарства у Ресави. Три милиона чокота је било 1960 године. Потомци вредни чувари својих винограда и подрума ове године су на увид комисији дали 52 узорка вина која се оцењују по категоријама. Комисија обилази домаћине и из судова узоркује вина. Ове године у категорији Бела вина: прво место је припало Срби Милошевићу оцена 18.00, друго Зорану Катићу оцена 16.50, а два трећа Добрица Симоновић и Владан Милетић са оценом 15,00. Категорија Ружица вина: прво место Ивица Тошић оцена 17.00, други је Дејан Катић оцена 16.50, а трећи Владан Милетић оцена 16.30. Розе вина: прво место је освојила Земљорадничко воћарско виноградарска задруга „Црквеначки Чокот“ основана 2020. године, која је обрађивала изнајмљени виноград, са оценом 16.50, други је био Ненад Ватић оцена 16.20 а трећи Ивица Тошић оцена 16.00. У категорији Црна вина: прво место освојио је Зоран Јовичић са оценом 19.00, два друга места Иван Ђорђевић и Ивица Тошић са оценом 18.50 и треће место Милош Протић са оценом 18.00. По оцени комисије 2021. године је била благородна са веома добрим квалитетом и здравим грожђем. Оцењени квалитет домаћих вина је на завидном нивоу, а висок проценат шећера у шири је допринео да ове године црна вина буду најквалитетнија група са највише узорака, чак 22 што је допринело оштрој конкуренцији али и утисак где се пију најбоља вина и код којих домаћина ове године. Комисија су чинили Миленко Марић, дугогодишњи директор Подрума „Навип“ Крњево са огромним искуством и знањем као и први технолог подрума „Радовановић“ Крњево Дарко Богдановић су оценили вина и одали признање виноградарима за уложени труд, рад али и знање које су уложили ове године да уживају у своме вину са фамилијом и пријатељима. Сваке године и виноградари из околине, Свилајнца, Витанца, Деспотовца, Великог Поповића, Марковца, Гложана доносе своја вина на оцењивање. Ове године је било 36 узорка које је комисија такође оценила. Категоријa Бела вина: први је Драган Петровић из Гложана са оценом 17.50, код Розеа: Владан Вујчић из Свилајнцаоцена 17.00. У категорији Ружица вина: први је Дејан Милуновић из Свилајнца оцена 18.50, други Ненад Радојевић из Свилајнца оцена 17.00 и Иван Милошевић Гложане оцена 17.00, трећи Дејан Ђорђевић Црквенац оцена 16.00 и у категорији Црна вина: прво место Дејан Милуновић из Свилајнца са високом оценом 19.00, док је други Зоран Радовановић, Свилајнац оцена 18.00, а Драгослав Радојковић из Великог Поповића и Јовица Нешић Свилајнац треће место са оценом 17.50.

Зоран Јовичић (лево) прва награда за црна вина и Ивица Тошић (десно) награђен за три врсте вина.
Владимир Томић, председник управног одбора Задруге „Црквеначки чокот“ прво место у категорији вина розе.
Награђени Дејан Милуновић из Свилајнца.
Председавајући Мирољуб Спасојевић са сарадницима.
Детаљ са манифестације.

Свим виноградарима организатори Земљорадничко- виноградарско – воћарска задруга и Удружење Воћара и виноградара „Димитрије Катић“ из Црквенца честитају славу Св.Трифун и желе добро здравље, родну и берићетну годину.

Председник Удружења Воћара и виноградара „Димитрије Катић“ Црквенац – Свилајнац Мирољуб Спасојевић

 Фото: Д. Станисављевић

Истина о лечењу бојним отровима и тешким металима – деманти Академика проф. др сци. мед. Зорана Војићаа

            Наш угледни академик проф. др. сци. Зоран Војић, психотерапут светског гласа и признања, не бави се лечењем бојних отрова и тешким металима, већ само својом струком, и није писао никакве текстове о тој проблематици, који злонамерно круже на друштвеним мрежама и неким порталима.

Р. П.

Задруга обележава јубилеј 125 година

           У Црквенцу питомом ресавском селу Димитрије Катић народни трибун засејао је семе задругарства. Основао је прву Земљорадничко – кредитну задругу у Ресави 31.марта 1897. године са 26 чланова. Европом се ширио свеопшти покрет универзалних вредности, задругарство је мењало односе и привлачило широке народне масе на селу. Удруживали се у Задруге сви били једнаки, један задругар један глас, слога и рад за сигурност својих фамилија. Задругари су градили своје задружне домове за пример као добри домаћини били су најлепше и највеће грађевине у градовима и селима. У Црквенцу је изграђен задружни дом 1897. године који је био понос села.У приземљу је био магацин за откуп производа, а на спрату су две канцеларије и сала за окупљање задругара. Испред су одржаване изложбе крава јер је сточарство било веома развијено домаћини су држали племените расе. Примило се семе задругарства као мало где у Србији.

Задружни дом из 1897. године.

          И дође земан морало се војевати за крст часни и слободу златну, оставише се задругари рала и мотике, фамилије своје и узеше пушке да турке отерају, а онда голгота преко Албаније до Солуна 1914-18. године када кренуше у победу и слободу. Није се вратило њих 82 ратника из села који су пали на ратиштима створивши нову државу Југославију. Задругарство и задруге су биле локомотиве развоја земље која је пострадала у рату. Заједништво, поштовање и слога сједињени у сиромаштву радили су за бољи живот и будућност својих фамилија. Земљорадничко кредитна задруга је повећавала број чланова, имала и своју књижницу учило се и видале ране. Учитељ Никола Костић 1909. године основао је Потрошачку задругу по угледу на Светозара Марковића који је био први у Србији 1871. године видео шансу за свој народ . Оснивају се и нове Задруге у селу Земљорадничко-воћарско виноградарска 1929 године са 62 задругара из Црквенца и околине избројаше милион чокота винове лозе добише кредит за изградњу подрума капацитета прераде грожђа од 100 вагона.Дизани су нови засади у ресавском виногорју тако да се бележи 1960. године три милиона чокота.Подигнут је стандард живљења,ђаци ишли на факултете. У селу је радила читаоница, апотека и сеоско купатило,користили су га грађани, а за ђаке је бесплатно. И већ 1936. године оснивају Земљорадничко набављачку задругу у селу са 340 чланова 60 је било жена која на челу са унуком Димитрија Катића, Момчилом изграђује задружни дом велелепне архитектуре са пространом салом на спрату која је омасовила културни живот, неговање обичаја, чување традиције. Омладина се дружила и организовала забаве. У селу су постојале и Пчеларска задруга, Земљорадничко млекарска задруга, штале су биле пуне. Сточарска задруга је поседовала приплодног бика Сименталске расе. Такође су постојале Дрводељска задруга са гатаром, Риболовачка задруга после 1950. године се бавила привредним риболовом ловило се мрежама на Морави. Сложно задружно село Црквенац је монографија о селу коју је написао хроничар Ресаве Миша Милојевић,наш житељ. Задруге и задругари у слози организоваше се 1920 године почели са сакупљањем прилога за изградњу цркве у селу.За Велику госпојину 1929 године је освештана. Потомци су формирали Земљорадничко – виноградарско – воћарску адругу 2020. гододине „Црквеначки чокот“ после много година по угледу на своје славне претке. Стање у селу је суморно кад се тиче имовине задругара подрум са традицијом је продала на лицитацији држава. Поред два задружна дома у селу задругари су на улици јер стари из 1897. године припада од 1955. године Свилајначкој задрузи, а други дом из 1936. године је у власништву општине, данас задругари своје састанке одржавају у кафани. Потомци имају велику обавезу да наставе са традицијом задругарства и врате зној предака тамо где припада, селу и задрузи „Црквеначки чокот“ редним наследницима. Задругари Ресаве, потомци који сте свуда по свету срећан вам Јубилеј 125. година од формирања прве задруге. Црквенчани,чувари традиције својих предака, срећно.

Задружни дом данас фото Д. Станисављевић

Мирољуб Спасојевић председник скупштине удружења Воћара и виноградара „Димитрије Катић“ Црквенац 2022. године.

Свилајначки апсурди

Чувајмо природу!

          Највећи непријатељ природи и здравој животној средини, осим елементарних непогода, је човек. Свако дрво доприоси чистијој средии, а какав је квалитет ваздуха у одређеној средини па и Свилајнцу може се видети на интернету. Зато чуди да су летос приликом уређења тротоара у улици Браће Југовића исечена два здрава, више деценија стара стабла липе и храста. Није помогло негодовање житеља улице, а документација за сечу је накнадно прављена и достављена без печата. Нису помогле ни пријаве полицији. Чак је локални политичар изјавио да је липа, на пример, исечена јер је то тражила власница оближње куће. У исто то време у улици су остале дрвене бандере, полутруле које немају баш никакву функцију. Сви каблови пребачени су на бетонске бандере. Оне не сметају одговорнима али угрожавају безбедност пешака.

Стабла липе и храста пре сечења у Улици Браће Југовића.
Полутрула дрвена бандера.
Дрвене бандере без каблова и функције.
Место за нову садницу преко пута где је исечена липа није годинама искоришћео.
Два сува стабла у Кривој чаршији.
Једино зимзелено дрво у центру општине.

           Да су сува стабла и по неколико година „опстала“ у Кривој чаршији сведоче два дрвета са којих је и кора отпала. То није сметало пејзажним стручњацима, а има и непопуњених места за нове саднице на местима предвиђеним за садњу.

          Редовно обнављање осушеног дрвећа, као и садња новог омогућавају природи да нам пружи квалитетнији ваздух и живљење.

Р. П.

А сад војводи Здравковићу споменик

            Доњоресавци после многаја љета дозваше се па одлучише да своме војводи дижу споменик после 168 година од његовог упокојења. Локална власт која неприкосновено влада „вољом“ народа на локалу чији се челник хвали како Он предложио комисији шта ће да се ради и гради. Многи се зачудише из његовог окружења али ћуте, држе језик за зубе. Како се само досетио, није ваљда да је прочитао Он књигу, повелику др Десанке Стаматовић и Бошка Обрадовића из 2013. године о војводи Милосаву Здравковићу издате у тиражу од 300 –тристотине примерака. Аутори се одрекли хонорара у корист тиража књиге за потомство. Откуда „отимање“ ко се први сетио војводе Милосава од стране челника власти и потенцирање да се Он први сетио да убере заслуге за народ. Као да су слава и памет резервисни само за власт. Једна друга власт 1991. године покупила је поене за сва времена када је осетила обавезу да се војводи Стевану Синђелићу из села Војске, мученику са Чегра 1809. године подигне споменик. У срцу Криве Чаршије да сви виде и путници намерници,туристи и потомци. Ископан шанац испред робне куће „8.Октобар“ из кога се издиже наш војвода Стеван са кубуром и пали џебану за слободу и бесмртност. Откуд сада грчевита борба за заслуге садашњег челника власти да докаже како се баш Он први сетио да изађе пред војводу после 168 лета, храброст је то голема само да је искрена? До тада једини споменик у вароши беше подигнут погинулима у првом светском рату 1914 – 1918. године у бронзаном лику Маре Ресавкиње, богиње слободе и пркоса.Мало је био девастиран у жару борбе током другог светског рата, изливене бомбе, али се све после довело у ред и вратило на своје место. Антифашистима који су пали за слободу 1941- 1945. године Лази, Петру, Радету, Драгошу, Мики бради подигнуте су бисте од стране захвалних потомака. Оскрнављен је и споменик палим борцима у Другом светском рату у парку Топољар. Тензије око заслуга војводе Милосава трају дуго, ови његови из Горње Ресаве и Брестова су љути зашто су се заобилазиле његове заслуге који је од села направио варош тога времена и да је одавно заслужио споменик у Свилајнцу. Време садашње 2021. година на седници Со Свилајнац, 12 по реду , битку бије власт са опозицијом „За бољи Свилајнац“ ко се први сетио Војводе Милосава и споменика или ко је први писаније поднео па томе припада и слава и власт. Зар сме неко други осим власти да мисли, као да се мало уплашили јер већ дуго код народа раубују свој лик и дело. Власник власти експресно одредио шест милиона динара, одокативно ако треба „ће да још“ не жали касу. У жару борбе признаде да није ни Он тај који се први сетио поена за споменик Војводи Милосаву већ је то онај ветеран-саветник што поднео оставку, одмах на све функције разочаран колаборационом политиком „Групе за будућа поколења“. Част и брука довијека.

Милосав Здравковић – Ресавац.

            Нема писанија и трагова да се некада дебатовало на ту тему да се потомство одужи војводи за његове заслуге у тешким временима за ресавски народ. На петој седници СО Свилајнац (постоји снимак и записник) одржаној 23. новембра 2020. године опозициони одборник Мирољуб Спасојевић из села Црквенца је говорио о неопходности подизања споменика одређеним заслужним претцима. За подизање споменика предложио је свога суграђанина Димитрија Катића који је био члан српског пољопривредног друштва, основао прву земљорадничко кредитну задругу у Ресави и био Подпредседник и Председник Скупштине Србије 1891-92 године као једини ресавац до сада. Тражио је да се подигне споменик у Свилајнцу. Исто тако је предложио и да се подигне споменик и војводи ресавском Милосаву Здравковићу који је од села направио варош и несумњиво има велике заслуге да му се после 168 година од смрти потомци одуже.Предлог није баш наишао код власти на топао пријем јер је дошао од опозиције. Немир је завладао у власти и унео несаницу, оће славу да им помуте и „отму“ тамо неки за бољи и поштенији Свилајнац.

Димитрије Катић

           Димитрије Катић од 1970. године у Црквенцу има бисту испред основне школе и може да „чека“ на споменик у Свилајнцу да га се сете потомци који ће му одати признање подизањем споменика испред општине у Свилајнцу.

           Чувањем и неговањем прошлости и традиције обезбедићемо и сигурнију будућност. Право на прошлост није резервисана само за власт која би требала да служи народу.

Р. П.


Notice: ob_end_flush(): Failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/resavskipostonos/public_html/wp-includes/functions.php on line 5420