Сећања на наредника Милоша Стевановића у Црквенцу
Из Црквенца, као и многих других села у Србији, отишло је много војника и добровољаца да бране част народа и отаџбине. Из рата се није вратило 65 житеља, махом младих који су положили своје животе на олтар отаџбине. Њих 105 су имали ратне среће, храбрости и вештине, да се врате кући, неки тек 1920. На црквеначком гробљу је и споменик нареднику, артиљерцу Милошу Стевановићу из Пирота, студенту технике у Минхену, који се одазвао позиву да брани своју отаџбину. Са положаја „Ђурђева главица“, виноградско брдо изнад села Црквенца, чета наредника Милоша је 14. октобра 1915. године дејствовала топовима према Свилајнцу по немачкој претходници. Тога дана од гранате испаљене са непријатељског положаја погинуо је наредник Милош Стевановић, артиљерац треће чете, трећег батаљона, осмог пука Дунавске дивизије. Саборци и мештани сахранили су га на сеоском гробљу, а јединица је наставила преко села Војске пут Јагодине.
Учитељ Светолик Милошевић, родом из Кушиљева био је у чети у којој је Милош био командир и саборац. Он је обавестио његову мајку Кристину, учитељицу из Пирота, где је њен син јединац сахрањен. Учитељ Света, како су га Црквенчани звали, 1922. године долази на службовање у основну школу са супругом Милицом, где је остао до 1930. године и он се брине о гробу свог командира. Мајка Кристина је често посећивала гроб свога сина и била гост у школи учитеља Свете и његове супруге Милице. Она је одлучила да не ремети вечни мир свога сина, већ му је подигла споменик. Приликом прикупљања новца за изградњу цркве у селу у периоду од 1921. до 1928. год. Кристина је марта 1925. приложила на име свога сина Милоша 1.000 динара за цркву, што је био један од највећих појединачних прилога.
Милош и данас почива на црквеначком гробљу, а о његовом споменику брину радници Подрума Навип из Црквенаца. Наредник Милош Стевановић почива у миру окружен својим саборцима из Великог рата, на црквеначком гробљу.
„Скоро је било – још људи знају
још се старци тога сећају
када се оно Србија мала
снажити стала.
…………………………………………….
Скоро је било још спомен живи
да му се Србин поносом диви“.
Драгомир Брзак
РП
