Search Results for: Зоран Војић

,,Успомене из рата”  – Ратни дневник из Великог рата Митра Ст. Богићевића, редова

        Ратни дневник из Великог рата, Митра Ст. Богићевића, редова, из 1918 године, потиче са курса за војне мајсторе поткиваче јединица Српске војске, на Солунском фронту, у месту Текели код Солуна, у априлу 1918 год, који је он написао у Великом рату, и оставио под насловом – „Успомене из рата”, Мита Ст. Богићевић, редов, Текели, Солун, 1918. Свој Дневник, чувао је у војничком дрвеном коферу, који је донео са фронта, поред војне чутурице за воду, војничког каиша, дрвене посуде за со и прибор за јело, кашику, нож и виљушку. Свој кофер, чувао је испод војничког кревета, од гвожђа, у малој, јединој собици у кући, на којем је до своје смрти 1955 године, спавао. После тога, његови потомци, однели су кофер на таван мале куће, чакмаре, да би га тек, 2015 године, отворили и нашли, дуго тражени и чувани Дневник – Успомене из рата..

О Митру Богићевићу

Митар Ст. Богићевић, рођен је у селу Роћевцу, близу Свилајнца, дана 16.08.1896 године у породици сељака, тежака, вредног оца Стојана Богићевића,као најстарије дете, након њега, родили су се сестре Милојка и Милка, као и брат Милован. Рођен је као хришћанин, у православној вери коју је много волео, а своју крсну славу Свете Враче, прослављао. У селу, у којем је рођен, није било цркве, па је крштен у цркви у селу Дубници и добио име Митар. Детињство је провео у свом селу и у Свилајнцу, где је завршио Основну школу и малу Матуру, да би затим отишао, након Балканских ратова, у ослобођено Скопље, уписао Трговачку академију, завршио две године те школе, и када је избио Први светски рат у лето 1914 године, прекида школовање, бива мобилисан и одлази у војску и у рат. Променио је више јединица по заповести надлежних Команди Српске војске, да би крајем 1915 године, прешао са војском беспућа хладне и непријатељске Албаније. Исцрпљен глађу, малаксао, са високом температуром, пун вашака, ишао је са својим оболелим друговима, војницима из исте јединице, према јадранској обали. Близу обале, случајно га је у оној гужви нашао његов отац Стојан Богићевић, тешко оболелог, малаксалог, пуног вашака. Није знао да је, као и други војници оболео од пегавог тифуса. Отац Стојан, војник-болничар у Балканским ратовима за ослобођење отаџбине и у Великом рату, притекао је сину у помоћ својим скромним знањима и умећем, као и средствима којима је располагао. Могао је да га очисти од вашака, утопли, да неке вруће напитке, и можда или евентуално неки аспирин, против високе температуре.

          Само присуство оца, код оболелог сина, војника, у туђини, пружало је сигурност и осећање заштите, да није сам, ни препуштен самом себи. Тај ментални став подршке оца, био је веома значајан, да се у почетном периоду болести, преброди криза. Тако је и било. Чим се мало опоравио, војни лекари су га одвојили, припремили за евакуацију, и он је заједно са својим оболелим друговима, француском лађом, пребачен у Марсељ, у болницу, а затим из Марсеља у Бизрету, где се добро опоравио, завршио војну обуку и био је враћен у околину Солуна,да заједно са својим друговима, и циљем да се у својим јединицама Српске војске боре, са својим Савезницима и, припреми за успешан пробој Солунског фронта и ослобођење напаћене Отаџбине. Свилајчанима је у Центру за културу представљна књига Успомене из рата, која живописно дочарава како су се наши преци борили и сналазили у Великом рату.

Текст: Р. П.

Фото Д. Станисављевћ