Стенографија – вештина писања, за или против

Радосав Лазић

Стенографија – вештина писања, за или против

Писци често наглашавају да пишу по четири до пет сати дневно. Зар им онда не би било боље да уз помоћ стенографије то напишу за један сат? Тиме се сваког месеца уштеди стотинак сати, или више од хиљаду на годишњем нивоу. Вреди ли размислити и мало се потрудити ?

 Стенографија као вештина и брзина писања – мало историјата
Стенографија (народски краткопис или брзопис) је повећана брзина писања која омогућава да се са што мање напора напише више него обичним писмом.

Како записати све је проблем који је мучио човечанство од античких времена. Тад су настале „Тиронове ноте“, записи Цицеронових говора које је бележио његов тадашњи роб Тирон. Вештина бележења звала се тахиграфија. Била је то претходница данашње стенографије која је почела да се развија почетком 17 века, кад је реч први пут употребљена.

Стенографија се уобичајено дели на геометријску и графичку. Геометријска користи црте и делове круга у разним положајима док се графичка базира на деловима слова који се лако пишу и спајају. Исти језик може да користи обе врсте.

Могуће је даље комбиновање. Тако су Американци пре једног века израдили своју стенографију „елипсног система“ код које се самогласници исписују као и код обичне азбуке, док су сугласници састављени од делова елипсе. Истовремено постоје други системи где се самогласници ретко пишу, већ се наглашавају тако што се сугласник испред мало издигне, спусти, подебља или пресече следећим сугласником.

На наше просторе стенографија је стигла средином деветнаестог века али се у издању из 2003[1] г тај податак не помиње (видети слику испод), већ се креће од 1871 г кад је у Скупштини изражена жеља да Влада набави стенографа.

Слика: Предговор „Србске стенографије“ ( 1864)
Књига „Стенографија, геометријски систем“ се појавила 1924 г (В.Косановић, В.Станојевић, друго издање 1931 г), али систем није заживео. Данас су у примени српска и хрватска стенографија[2] са „незнатним разликама“ (Радић, 1951) . Обе су се развиле под утицајем Габелсбергерове идеје „цртања слова“.

Рецимо и да су се средином 20. века штампале књиге на којима је наглашавано да је реч о српскохрватској стенографији (1951 Радић), јер су стенографска слова у почетку настала од делова обичних слова. Аутори геометријског система нису наглашавали да ли је то српска или хрватска стенографија. У том времену (1924-1931 г) није било бошњачког језика што данас није проблем јер се користе иста слова. Црногорци би због већег броја слова (2) требали да уложе мали додатни напор.

Наставиће се…

http://mentalne-vestine.com/

Р. Лазић