Свилајначки апсурди

Чувајмо природу!

          Највећи непријатељ природи и здравој животној средини, осим елементарних непогода, је човек. Свако дрво доприоси чистијој средии, а какав је квалитет ваздуха у одређеној средини па и Свилајнцу може се видети на интернету. Зато чуди да су летос приликом уређења тротоара у улици Браће Југовића исечена два здрава, више деценија стара стабла липе и храста. Није помогло негодовање житеља улице, а документација за сечу је накнадно прављена и достављена без печата. Нису помогле ни пријаве полицији. Чак је локални политичар изјавио да је липа, на пример, исечена јер је то тражила власница оближње куће. У исто то време у улици су остале дрвене бандере, полутруле које немају баш никакву функцију. Сви каблови пребачени су на бетонске бандере. Оне не сметају одговорнима али угрожавају безбедност пешака.

Стабла липе и храста пре сечења у Улици Браће Југовића.
Полутрула дрвена бандера.
Дрвене бандере без каблова и функције.
Место за нову садницу преко пута где је исечена липа није годинама искоришћео.
Два сува стабла у Кривој чаршији.
Једино зимзелено дрво у центру општине.

           Да су сува стабла и по неколико година „опстала“ у Кривој чаршији сведоче два дрвета са којих је и кора отпала. То није сметало пејзажним стручњацима, а има и непопуњених места за нове саднице на местима предвиђеним за садњу.

          Редовно обнављање осушеног дрвећа, као и садња новог омогућавају природи да нам пружи квалитетнији ваздух и живљење.

Р. П.

А сад војводи Здравковићу споменик

            Доњоресавци после многаја љета дозваше се па одлучише да своме војводи дижу споменик после 168 година од његовог упокојења. Локална власт која неприкосновено влада „вољом“ народа на локалу чији се челник хвали како Он предложио комисији шта ће да се ради и гради. Многи се зачудише из његовог окружења али ћуте, држе језик за зубе. Како се само досетио, није ваљда да је прочитао Он књигу, повелику др Десанке Стаматовић и Бошка Обрадовића из 2013. године о војводи Милосаву Здравковићу издате у тиражу од 300 –тристотине примерака. Аутори се одрекли хонорара у корист тиража књиге за потомство. Откуда „отимање“ ко се први сетио војводе Милосава од стране челника власти и потенцирање да се Он први сетио да убере заслуге за народ. Као да су слава и памет резервисни само за власт. Једна друга власт 1991. године покупила је поене за сва времена када је осетила обавезу да се војводи Стевану Синђелићу из села Војске, мученику са Чегра 1809. године подигне споменик. У срцу Криве Чаршије да сви виде и путници намерници,туристи и потомци. Ископан шанац испред робне куће „8.Октобар“ из кога се издиже наш војвода Стеван са кубуром и пали џебану за слободу и бесмртност. Откуд сада грчевита борба за заслуге садашњег челника власти да докаже како се баш Он први сетио да изађе пред војводу после 168 лета, храброст је то голема само да је искрена? До тада једини споменик у вароши беше подигнут погинулима у првом светском рату 1914 – 1918. године у бронзаном лику Маре Ресавкиње, богиње слободе и пркоса.Мало је био девастиран у жару борбе током другог светског рата, изливене бомбе, али се све после довело у ред и вратило на своје место. Антифашистима који су пали за слободу 1941- 1945. године Лази, Петру, Радету, Драгошу, Мики бради подигнуте су бисте од стране захвалних потомака. Оскрнављен је и споменик палим борцима у Другом светском рату у парку Топољар. Тензије око заслуга војводе Милосава трају дуго, ови његови из Горње Ресаве и Брестова су љути зашто су се заобилазиле његове заслуге који је од села направио варош тога времена и да је одавно заслужио споменик у Свилајнцу. Време садашње 2021. година на седници Со Свилајнац, 12 по реду , битку бије власт са опозицијом „За бољи Свилајнац“ ко се први сетио Војводе Милосава и споменика или ко је први писаније поднео па томе припада и слава и власт. Зар сме неко други осим власти да мисли, као да се мало уплашили јер већ дуго код народа раубују свој лик и дело. Власник власти експресно одредио шест милиона динара, одокативно ако треба „ће да још“ не жали касу. У жару борбе признаде да није ни Он тај који се први сетио поена за споменик Војводи Милосаву већ је то онај ветеран-саветник што поднео оставку, одмах на све функције разочаран колаборационом политиком „Групе за будућа поколења“. Част и брука довијека.

Милосав Здравковић – Ресавац.

            Нема писанија и трагова да се некада дебатовало на ту тему да се потомство одужи војводи за његове заслуге у тешким временима за ресавски народ. На петој седници СО Свилајнац (постоји снимак и записник) одржаној 23. новембра 2020. године опозициони одборник Мирољуб Спасојевић из села Црквенца је говорио о неопходности подизања споменика одређеним заслужним претцима. За подизање споменика предложио је свога суграђанина Димитрија Катића који је био члан српског пољопривредног друштва, основао прву земљорадничко кредитну задругу у Ресави и био Подпредседник и Председник Скупштине Србије 1891-92 године као једини ресавац до сада. Тражио је да се подигне споменик у Свилајнцу. Исто тако је предложио и да се подигне споменик и војводи ресавском Милосаву Здравковићу који је од села направио варош и несумњиво има велике заслуге да му се после 168 година од смрти потомци одуже.Предлог није баш наишао код власти на топао пријем јер је дошао од опозиције. Немир је завладао у власти и унео несаницу, оће славу да им помуте и „отму“ тамо неки за бољи и поштенији Свилајнац.

Димитрије Катић

           Димитрије Катић од 1970. године у Црквенцу има бисту испред основне школе и може да „чека“ на споменик у Свилајнцу да га се сете потомци који ће му одати признање подизањем споменика испред општине у Свилајнцу.

           Чувањем и неговањем прошлости и традиције обезбедићемо и сигурнију будућност. Право на прошлост није резервисана само за власт која би требала да служи народу.

Р. П.

Подељене бесплатне саднице у Црквенцу

            Члановима Удружења воћара и виноградара „Димитрије Катић“, Црквенаца у сарадњи са Оделењем за пољопривреду Општине Свилајнац одобрена су средства за набавку садница за подизање нових засада. Ребалансом буџета У октобру 2021 године издвојено је 500 хиљада динара за набавку садног материјала. Урађена је документација уз помоћ службених лица општине,трезора и банке „Поштанска штедионица“. Саднице су набављене преко овлашћеног и регистрованог Расадника „Гроф оф Милутовац“ које су испоручене и подељене 27.12 2021 године члановима Удружења из Црквенца, Дубља, Кушиљева и Свилајнца. Засадиће се 3800 садница, највише шљива „чачанских“ сорти, ораха „чендлер“, кајсија, крушака и винове лозе где су махом, традиционалне, аутохтоне,сорте. Удружење је имало потреба за 7.500 садница за 15 чланова али није било више средстава у општини. Има воље међу пољопривредницима за подизањем нових засада.

Подела садница у Црквенцу
Подела садница у Црквенцу.

              Удружење „Димитрије Катић“ је основано 2012. године у подруму Црквенац. У два наврата 2015 године од одељења пољопривреде требовано је 10.500 садница и 2017 године 11.000 садног материјала. Тражена је помоћ надлежних општинских служби али није било позитивног решења и одговора. У међувремену је основана 2020 године и Земљораднико виноградарско воћарска задруга „Црквеначки Чокот“ такође у селу Црквенцу. Задруга очекује помоћ из Министарства пољопривреде и канцеларије за „Бригу о селу“ да из текућих акција искористи средства намењених новооснованим задругама. У сарадњи са Пољопривредно саветодавном службом Јагодина, Удружење ће организовати предавање као и узимање узорака земљишта за анализу са парцела, чланова удружења и задругара. Постоји велико интересовање за садницама и помоћ је неопходна како од стране државе тако и општине јер недостају финансијска средства код заинтересованих. Важно је да има воље поготову код млађих чланова са завршеном пољопривредном школом. Већина чланова већ поседује индивидуалне засаде воћака и винове лозе, а неки ће имати ватрено крштење да по први пут својом руком засаде воћке на дедовини. Будућност је изградња хладњаће и прерађивачких капацитета.

               Кренула је борба за опстанак села, поготову младих и неопходна је стална брига у првом реду свих одговорних од локала до државе који треба да буду на терену и пружају помоћ.

Децембар 2021 године

М. Спасојевић, председник скупштине Удружења „Димитрије Катић“

 фото: Б. Живковић

Најстарији локални лист у Србији „Ресавски поштоноша“ обележио век и по од оснивања

Сећање на оснивање листа

           У септембру 1871. Јован Шарић, свештеник на служби у Свилајнцу, покреће први лист у унутрашњсти Србије Ресавски поштоноша. Био је издавач и главни уредник листа. Поштоноша је штампан на две стране, формата 41 x 25 цм. Примерак је коштао 48 гроша. Излазио је два пута месечно, а каубојска слова у наслову листа била су у моди међу западним Србима. Штампан је у Панчеву и дешавало се да буде више дана задржан на ћумуркани (царини) у Београду. На молбу Шарића, министар унутрашњих дела одобрава штампање у Београду. Изашло је 11 бројева до краја 1872. године, а онда се лист угасио из неутврђених разлога. Ресавска библиотека је чувала све бројеве до 1916. године, када су Бугари уништили све библиотечке вредности, па и лист. Сачувани су бројеви 5. и 6. из 1871. који се налазе у Архиву Србије. То су они бројеви који су задржани на ћумуркани, а касније нађени у фиоци министра полиције.

            Када је свештеник Јован Шарић 1871. године основао први локални лист у Србији читаоци су имали могућност да се упознају са вестима из Свилајнца и других крајева. Генерације поштовалаца писане речи изучавале су његов новинарски рад и имали прилике да се упознају са важним догађајима онога доба.

Обнављања рада листа

          Схватајући вредност Шарићевог рада професор Миодра Марјановић обновио је рад „Ресавског поштоноше“ после 120 година 1991. године. Обновио га је књижевни клуб „Слово љубве“ у Свилајнцу, а по свом изгледу идентичан је Поштоноши који је основао Јован Шарић 1871. године.

           Прве три стране 12. броја биле су посвећене Јовану Шарићу и Поштоноши из 1871. Писало се о књижевности, поезији, фељтонистици, меомоарској грађи и суђењу књигама.

           И најзад, 1. септембра 1993. године окончао се и други живот Ресавског Поштоноше. Разлози су финансијске природе. О томе говори и податак да је цена 12. броја била 15 динара, а последњег 16. десет милиона ( 10 000 000). Инфлација је прогутала иначе скромне донације. Велики допринос, свакако и пресудни, пружили су сви дописници листа, одричући се хонорара за своје радове.

                   Информативни центар у Свилајнцу по трећи пут је обновио Поштоношу октобра 2005. године и објављује број 17. Редакцију су чинили новинари Радија С 94 и спољни сарадници. Велику подршку обнављању дала је локална самоуправа и Ресавска библиотека. Издавач је био Информативни центар Свилајнца. Поново је постао локални лист са вестима, репортажама и другим прилозима из Ресаве. Као месечник редовно је излазио до 2007.године, а после гашења Информативног центра повремено. Од 2015. године објављује се као интернет портал.

Свечаност поводом 150 година од оснивања листа

           Поштоваоци слободе јавне речи и поборници очувања традиције „Ресавског поштоноше“ окупили су се у Свилајнцу у ресторану „Двор“ да се подсете историје новинарства. Међу присутнима су били угледни доктори наука, представници Удружења новинара Србије, колега из других редакција, као и представници Центра за истраживање „Ресава“ са којим редакција листа блиско сарађује.

           Свечаност је отворио фрулаш Мирослав Милић инстументалом „Маро Ресавкињо“ која је својеврсна химна Ресаве.

Фрулаш, Мирослав Милић.

           Нема слободног човека без слободе мисли, говора и писане речи. Пре 150 година смо имали новине које су биле информативног карактера али и критиковале власт. Данас је портал „Ресавски поштоноша“ наш прозор у свет, мимо диктата локалне власти. Слободу штампе покушала је да укине нова власт, па су 2008. године буквално на улицу избачене обе редакције, и телевизије и гласила „Ресавски поштоноша“. Подржан колегиницама и колегама новинарима, али и часним и поштеним људима који су дигли глас против неправде, што је учинило Удружење новинара Србије, „Ресавски поштоноша“ је и данас на бранику одбране слободне речи у ресавском крају. На понос и дику сећања данашњих потомака на јуначко дело Стевана Синђелића, који није улудо пао за слободу српског народа.

Детаљ са свечаности.

           О приликама у којима је 1871. године настао „Ресавски поштоноша“, при чему је кључну улогу имао оснивач – свештеник Јован Шарић, надахнуто је говорио академик проф. др Зоран Војић, рођени Свилајнчанин, који је животни век провео у Београду, углавном радећи на Војно-медицинској академији као светски признат стручњак у области психијатрије и психотерапије.

Емеритус, Живота Радосављевић.

            Због популарности америчких фармера – каубоја у оновременој Србији, који су били симбол стварања новог света, у који су крајем 19. века пошли и многи Ресавци, чини се и више него ли из других делова Србије, свештеник Шарић је за назив „Ресавског поштоноше“ изабрао тзв. „каубојска слова“ – испричао је Раде Ђорђевић гостима ову занимљивост.

            Редакција првог локалног листа у Србији, „Ресавског поштоноше“, уручила је заслужним установама и појединцима пригодне захвалнице.

Признање Животи Радосављевићу.

            Професор др Војић уручио је захвалницу емеритусу Животи Радосављевићу коме је пожелео пуно успеха у раду Универзитету „Никола Тесла“ из Београда. Захваљујући се на признању Радосављевић се захвалио на позиву на овакву свечаност када се многи часописи гасе. Рекао је да ће ово признање красити витрине са другима из Европе, Америке, Азије. Захвалио се професору Војиће који је имао неколико запажених предавања на њиховом факултету. Изразио је спремност да у границама могућности помогну све оно што је напредно из ове и других средина и када би смо сви по мало учинили за неко добро где би нама крај био.

            Уредник листа Раде Ђорђевић уручио је признање професору Војићу за дугогодишњу сарадњу, затим декану Факултета за пословне студије и право проф. доктору Милану Радосављевићу. Он је истакао да је 1871. године била Париска комуна и можемо замислити шта се тада дешавало, на овим просторима, колика је тада била Србија колико је била мала али скрома, поносита и жељна напретка. Данас је питање да ли ми имамо трачак и пламен те енергије који је тада буктио на овим просторима. Ако га имамо знаћемо да ценимо то што се тада родило у овом поносном листу. Признање ће нам бити инспирација да наставимо где су наши претци закорачили са жељом да се сталост листа и убудућности одржи.

Академик, прфесор др Зоран Војић са признањем.

             Захвалница је уручена професору доктору Бранку Тећановићу, који је рекао да је локали лист доказ да смо још тада били испред великих моћих економских држава ителектуалом моћи. Јубилеј од 150 година је импресивна и мало је средина које се тиме могу похвалити.

Професор. др Милан Радосављевић, декан.

             О значају постојања и чувања традиције локалних гласила у Србији, попут „Ресавског поштоноше“ у Свилајнцу, Нино Брајовић, генерални секретар Удружења новинара Србије, рекао је да руководство локале самоуправе учинило низ незаконитих радњи према редакцијама ТВ „Ресава“ и „Ресавског поштооше“ када их је 2008 године избацило на улицу из уредно закупљеих просторија. Обећање да ће редакције вратити у просторије није испунио тадашњи заменик, а садашњи председник општине Предраг Милановић. Шест радника је остало без посла. Он и сада опстриуише, минимзира и омаловажава рад редакције на разне начине. Брајовић је нагласио да ће Удружење сваке године подсећати на датум када је прекршен закон према наведеним редакцијама. Поклонио је редакцији „Ресавског поштоноше“ вредну књигу аутора Милана Недељковића „Хроника удружења новинара Србије 1941-2006“, коју су објавили УНС и „Службени гласник“ 2009. године, на укупно 542 стране великог формата.

            Аранђеловачка Издавачка делатност „Стварност“ је Радету Ђорђевићу, одговорном уреднику портала „Ресавски поштоноша“ уручила повељу „за грађанску храброст и борбу за слободу информисања у Свилајнцу од 2005, а нарочито од 2008. године, кад је комисија општине Свилајнац насилно прекинула програм ТВ „Ресава“ и заједно са редакцијом листа „Ресавски поштоноша“ избацила новинаре на улицу, што је до сада незабележено у историји новинарства у Србији“, уз напомену да се редакција и данас бори против информисања по диктату локалних моћника.

Професор др Бранко Тешановић.
Захвалница УНС-у за подршку ,,Ресавском поштоноши“ (Нино Брајовић).
Поклон УНС-а ,,Ресавском поштоноши“.
Драган Тодоровић, уредник -Стварности.
Раде Вујичић.
Захвалница Слађану Симићу.

             Захвалнице су уручене за дугогодишњу сарадњу: Драгану Тодоровићу, Радету Вујичићу и Слаћану Симићу.

           Званични део свечаности завршио је фрулаш нумером „Ој војводо Синђелићу“.

             Била је ово прилика да се век и по од оснивања „Ресавског поштоноше“ обележи пригодном свечаношћу и јубиларним штампаним издањем. Редакција ће и убудуће радити у интересу грађана и Свилајнца, Ресаве и новинарства уопште. Власти се мењају, а новинари остају верни свом послу.

Р. П.

Фото: Б. Живковић, Д. Станисављевић

УНС у Свилајнцу са новинарима ,,Ресавског поштоноше“ обележио 150 година од првог броја

Први локални лист у Србији ‘Ресавски поштоноша'“ насловни је текст бесплатног примерка новина чији су уредник и новинари данас у Свилајнцу обележили 150 година од оснивања.

Radoslav Lazić, Nino Brajović, Rade Đorđević i Dragan Todorović
Радослав Лазић, Нино Брајовић, Раде Ђорђевић и Драган Тодоровић Радослав Лазић, Нино Брајовић, Раде Ђорђевић и Драган Тодоровић.

          Од 2015. године излазе као онлајн издање, а датум покретања је септембар 1871. године. „Ресавског поштоношу“ покренуо је свештеник Јован Шарић који је дошао на службу у Свилајнац. Објавио је 11 бројева после којих је уследила пауза до 1991. године. Затим је лист поново почео да излази. Објављено је пет бројева после којих поново следи прекид до доласка Радета Ђорђевића у Свилајнац, садашњег уредника, који обнавља традицију, штампа новине, а затим, 2015. године, прелази на онлајн издање.

          Свечаност је окупила новинаре и медијске раднике из Свилајнца, Београда, Крагујевца, Лапова, универзитетске професоре, интелектуалце.

            Уредник Ресавског поштоноше Раде Ђорђевић захвалио се ресторану Двор и Центру за истраживања Ресава, после чега је фрулаш Мирослав Милић одсвирао „Маро Ресавкињо“ и „Ој војводо Синђелићу“.

Професор др. Зоран Војић говорио је о историјату Ресавског поштоноше.

„Јован Шарић је осетио потребу мале средине и покренуо новине. Свилајнац је имао једну од прве три болнице у Србији. Имао је Стевана Синђелића“, рекао је Војић који је за овај медиј рекао да је пример лепог новинарства.

Уредник Ђорђевић рекао је да објављују текстове са свих страна.

„Читају нас од Аустралије до Америке. Имамо подршку читалаца и захваљујући томе опстајемо“, рекао је Ђорђевић.

Генерални секретар УНС-а Нино Брајовић подсетио је присутне на 2008. годину када је локална власт избацила из уредно закупљених просторија редакције „Ресавског поштоноше“ и телевизије Ресава. Тада су и прекинули програм ове телевизије.

„УНС је недавно обележио 140 година. Десет година пре почео је да излази Поштоноша. И тих десет година мање довољно је да наше Удружење буде друго најстарије новинарско удружење у свету“, рекао је Брајовић.

Обележавању јубилеја присуствовали су и члан Управе УНС-а Драган Тодоровић и новинар Радослав Лазић, дугогодишњи члан УНС-а.

Чланак се налази на страници УНС-а.

Други о нама- часопис ,,еСтварност“


Notice: ob_end_flush(): Failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/resavskipostonos/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107