Kомисија за споменике и спомен обележја општине Свилајнац

Донета одлука о подизању споменика Милосаву Здравковићу Ресавцу у Свилајнцу

           Према историјским изворима најзаслужнији за развој Свилајнца у првим деценијама 19. века био је Милосав Здравковић Ресавац, истакнути учесник Првог и Другог српског устанка. Био је први начелник Ресавског среза, потом Ћупријске нахије и члан Совјета и један од ретко писмених и богатијих људи Србије онога времена. Био је познат као човек од поверења кнеза Милоша и његов близак сарадник. Умро је 1854. године и сахрањен је у порти свилајначке цркве.

Милосав Здравковић Ресавац.

           Када је реч о иницијативама за подизање споменика знаменитим свилајнчанима још прошле године на седници СО Свилајнац одржане 23. новембра одборик опозиције Мирољуб Спасојевић из ГГ „За бољи Свилајнац“ предложио је да се подигну споменици Димитрију Катићу и Милосаву Здравковићу Ресавцу. Између осталог за Здравковића је рекао: „Зашто ресавски војвода Милосав Здравковић Ресавац нема споменик у Свилајнцу? Има ова власт у виду да би требало да се одужимо јер је од села Свилајнац направио варошицу.“

Извод из записника са пете седнице СО Свилајнац од 23.11.2020. године.

           Коначно, после готово годину дана донета је одлука да се подигне споменик Милосаву Здравковићу Ресавцу. На неколико седница скупштине општине покретана је иницијатива за домом пензионера и омладине. Минимизирани су овакви предлози опозиционих одборника неодговарајућим објашњењима, а сведоци смо да млади нарочито у јесењем и зимском периоду буквално немају место за дружење и забаву. Пред престојеће изборе у месним заједницама поједини житељи Свилајнца незнају где се налазе просторије, јер је у некадашњим кориснички сервис.

Р. П.

 

 

СЕЋАЊЕ – Миле Јаблановић (1961 – 2020)

          Миле Јаблановић је рођен у Деспотовцу, а студирао је Рударско – геолошки факултет у Бору. Фотографијом се бавио скоро четири деценије а телевизијским снимањем од 1996. године када је основао приватно предузеће. Помогао је да се обнови рад „Ресавског поштоноше“, најстаријег провинцијског листа у Србији основаног 1871. године.

           У Свилајнцу је 2007.године радио у ТВ „Свилајнац“ да би после приватизације исте године основао ТВ „Ресава“. Самостално и са сниматељима некадашњег дописништва РТС-а из Свилајнца радио је документарне филмове о туристичким потенцијалима Ресаве, Бељаници и Ресавској пећини. На незаконит и бруталан начин локалних челника Свилајнца ТВ „Ресава“ и „Ресавски поштоноша“ су јуна 2008.године избачени из уредно закупљених просторија.

           Борба за истину и правду није га обесхрабрила да обнови рад телевизије у Деспотовцу. Био је заљубљеник у камеру и монтажу. Професионално и са пуно елана снимао је догађаје у Деспотовцу и околини. Одазивао се на многобројне захтеве за снимања културних, спортских , хуманитарних догађаја, а омиљена места снимања била су му Бељаница, Ресавска пећина, Ресавица, Сењски рудник, живот на селу. Био је медијски спонзор појединих манифестација од републичког до општинског значаја. Усавршавао се за рад са камером и остварио је бројне контакте са колегама широм Србије. Увек ведрог духа, насмејан зрачио је позитивном енергијом. Остаће упамћен по упорности и колегијалности. Информације ТВ „Ресава“ биле су поуздане и тачне а гледаоци, јавне и друге деспотовачке установе знале су да цене његов рад. Био је на свим догађајима, често и са скромним средствима производио је квалитетан програм.

            Оставио је богату фото и телевизијску документацију о једном времену Горње Ресаве. Одлазак Милета Јаблановића са медијског простора Деспотовца и околине оставиће велику празнину. Био је члан Удружења новинара Србије и актива новинара „Ресава“.

            И после годину дана не бледе сећања на великог ентузијасту и заљубљеника у камеру. Био је на свим догађајима који су значајни за информисање. Стизао је да сними, монтира и емитује. Волео је своју Ресаву. Остаје да се његова богата тв и фото документација систематизује јер је „сведок“ једног раздобља у развоју Деспотовца и околине. Још једном и ову прилику користимо да кажемо велико хвала за све што је урадио као човек и нослилац медијског стваралаштва.

Р. П.

Манастир Копорин са Црквом Светог Стефана

           Православни манастир Копорин припада Епархији браничевској Српске православне цркве. Налази се на ободу разуђеног градског насеља Велике Плане при граничном појасу са Смедеревском Паланком. Представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.

           Манастирска црква подигнута је за време владавине деспота Стефана (1389–1427) уз чији портрет је сачуван натпис са титулом деспота коју је Стефан Лазаревић стекао после битке код Ангоре 1402. године. О ктитору као и о времену подизања храма нема података. Била је у рушевном стању до 1880. године када је почела прва обнова и дозидана јој је припрата. Касних педесетих и током шездесетих година 20. века рађена је конзервација архитектуре и живописа.

            Велика обнова Браничевске епархије у другој половини 20. века почиње са епископом Хризостомом, који је на трон епископа браничевских устоличен 1952. године. Великим пожртвовањем и мисионарском делатношћу (између осталог, био је дугогодишњи уредник својевремено многочитаног Православног мисионара), владика Хризостом увећава монаштво и обнавља манастире. Већ 1953. године цело копоринско братство владика Хризостом премешта у манастир Тумане, а у копорински манастир доводи младе и образоване монахе.

           Један од најбитнијих догађаја за новију судбину манастира била је владикина одлука о претварању Копорина у женски манастир. Године 1958. у Копорин долазе девет монахиња из манастира Ћелије код Ваљева.

Конак манастира.

              Приликом замене подних плоча у храму у току 1977. године, у северозападном углу брода цркве, испод фреске на којој је приказан Деспот Стефан, пронађене су мошти које су биле на дну гробнице. Након детаљног антрополошког и палеопатолошког прегледа, који је извршио познати антрополог из Лондона Србољуб Живановић, закључено је да се ради о моштима Светог деспота Стефана. Касније је, детаљним ДНК анализама моштију пронађених у манастиру Манасија, утврђено да у Копорину ипак није био сахрањен Свети деспот Стефан.

Уређен је прилаз манастиру, стазе као и простори за одмор посетилаца.

Извор: Википедија

Фото: Р. Ђ

Из историјата новинарства у Свилајнцу – Први локални лист у Србији “Ресавски поштоноша”

Ове године обележава се 150 година од покретања локалних новина

Из биографије оснивача Јована Шарића

           Јован Шарић је рођен 4. децембра 1836. године у Скрадину, близу Бенковца. Као наочитом детету, са изразитом склоношћу према књизи, предодређен је пут свештеника или учитеља. Уз проју или качамак, овај скромни сељачки дечачић завршио је Православни богословски завод у Задру. И тај период изучавања књиге био је за Шарића од пресудног животног значаја. Стекао је основна сазнања и љубав према Његошу, Мажуранићу, Чика Јови Змају, Прерадовићу и другим српским романтичарима, као и о народним јуначким песмама и приповеткама и свим оним уметничким делима проистеклим из народа. Истовремено се у њему развила љубав за сакупљање народних умотворина.

           Шарићеву љубав према свеукупном народном благу ојачавао је све бруталнији притисак римокатоличке цркве према православљу. Живахног и радозналог духа, зналац грчког, латинског и немачког језика, још од тих младалачких дана отпочињао је разноврсно културно послеништво, све у служби националних идеала. Дубоко је осећао да будућност српског народа зависи од оживљавања његове богате традиције, и духовне и световне, и зато је желео да свој разуђени народ упозна у свим његовим крајевима.

           И још један снажан мотив нагонио је немирни дух Јована Шарића да крене у матицу српску; сазнање да ће удахнути праву свежину православља на њеним лековитим изворима, који би испрали горчинуу души, јер је у свом крају могао да види поунијаћене православне свештенике. И када је 1862. године довршио школовање, кренуо је пут Београда, где се и оженио. Рукоположен је за свештеника и свету литургију је служио у селима Зајечара, Врања и Пирота. Његова завидна духовна радозналост огледала се на различитим пословима духовне и културно-просветитељске делатности у свим местима где је службовао. За време службовања у Свилајнцу у септембру 1871. године покренуо је први лист у унутрашњости Србије, „Ресавски поштоноша”. Био је издавач и главни уредник листа. „Поштоноша“ је штампан на две стране, у формату 41 x 25 cm. Примерак је коштао 48 гроша. Излазио је два пута месечно, а каубојска слова у наслову листа била су у моди међу западним Србима. Штампан је у Панчеву и дешавало се да буде више дана задржан на ћумуркани (царини) у Београду. На молбу Шарића, министар унутрашњих дела одобрава штампање у Београду.

           Од ране младости био је дописник најзначајнијих новина: Видовдана, Световида, Србије, Школе, Јединства, Будућности, Срапскога листа, Отаџбине и др. Као и да није било новина у којима се није оглашавао својим прилозима, који су увек били актуелни, са високим степеном аналитичности и изразитим нервом за природу новинског текста. Био је енергичан критичар друштвених недостатака, али добронамеран, драматичан и занимљив кад се упуштао у приповедно описивање, а уз то дидактичан, са неопходном жаоком ироније, а мудар, расположен да посаветује и упозори, са јасно одређеним моралним, националним и друштвено-политичким гледиштем.

          Јереј Јован Шарић до пензионисања служио је у Боки Которској у селу Кути, затим у близини Бенковца у селу Равне Котаре. Написао је пет књига. Умро је 28. 11. 1905. године, а сахрањен је у селу Буковику код Бенковца.

Р. П.

Гушење медија у Свилајнцу

Манипулације и неистине локалних моћника о гушењу слободе медија у Свилајнцу – Фељтон поводом 150 година од оснивања листа

 

Неистине о ставу Удружења новинара Србије које је осудило поступак локалне власти

Исечак из чланка у ,,Правди“.

Р. П.

ЕВРОПЉАНИ И СРБИ НА ПРОСЛАВАМА ВЕЛИКОГ РАТА (3. део)

ДАНАС

Европљани ћуте…. Срби говоре…

            Последњих деценија, силе победнице у Великом рату, посебно у Западној Европи, где су стварањем економске Европске уније, пружиле руку поми- рења побеђеним земљама, у духу хришћанства опростили једни другима за све учињено у прошлости, ради економског опстанка у савременом не- милосрдном свету. Погинули и на једној и на другој страни, били су људи. Заједништво, тражи да се превазиђу поделе како међу народима, тако и међу погинулима,те да се сви подједнако поштују, да се то сукоби никада више не догоде, да се слобода, дарована свима много поштује, цени и чува. Схватили су да је она предуслов мира и напредка свих. Из поменутих разлога, данас у земљама Европске уније, приликом обележавања празника из Великог рата, полажу се венци на Споменике палих ратника, стоји се мирно, поздравља и ћути, један минут, одаје се почаст свима изгинулима ратницима, без обзира на којој су страни у рату учествовали, јер се често сви заједно налазе у истим гробницама Западне Европе.

           Срби данас, као и свих претходних година после Великог рата, следећи своју више вековну традицију, народне обичаје и културу, поруке наших угледних предака, Светога Саве, Стефана Немање, краља Милутина, кнеза Лазара, деспота Стефана Лазаревића, владике Данила, Владике Његоша, Николе Тесле,Михајла Пупина, Милутина Миланковића,Васе Пелагића, Светозара Марковића, Карађорђа, Вука Караџића, Јанка Веселиновића, и многих других веома заслужних, а посебно улогу и значај свих патријарха Српске православне цркве затим владике Николаја Велимировића и многих њених достојанственика, данас настављају да обележавају значајне догађаје из Великог рата, иско онако, како су увек то радили.

           Наиме, прослављању значајних догађаја из наше релативно блиске исто- рије, посебно из Великог рата, увек се придаје велика пажња, јер смо у ње- му изгубили трећину становништва ондашње Србије, много ратника, а на- род, жене, деца и старци пали су у невиђено веома тешко ропство, где су немилосрдни окупатори пљачкали и односили све, ударајући на част дево-јака и жена, не пружајући ништа становништву које је било на граници егзи стенције, преживљавања и умирања од глади и тортура, мењајући им веру, језик и лични и колективни идентитет. У Ресави је погинуло око 3000 ратника, па су се скоро на свима кућама на тој територији, виориле црне заставе. Црно платно било је тешко наћи и купити га, ставити на кућу због губитака најмилијих, мушких укућана, ратника, није га било довољно.

           Наше сећање на те догађаје Великог рата, емоционално је обојено, јер је већина наших ратника оставила своје кости широм бројних ратишта на Ба- лкану и наше помињање њих, значи веома много, јер поштујемо њихова дела углед и достојанство, што се добро очитује како у индивидуалном свесном тако и у индивидуално несвесном нас самих, тако и у колективно свесном тако и у колективном несвесном нашег народа, у свим фазама на- шег постојања, прошлости, садашњости и будућности. То је та нит, која нас све повезује, у све значајнијем и опште прихваћеном универзалном космичком поретку, земаљске и небеске Србије.

           Зато Ми данас, са поносом у срцу и души, као потомци славних ратника Србије, чистог образа, храбри и одлучни, усправни и стабилни, долазимо и скупљамо се испред Споменика палим ратницима Великог рата, Маре Ресавкиње, држимо краће говоре, помињући их кроз интересантне догађаје и борбене операције, истичемо примере њихове храбрости и не поколебљивности.

          Ово је вема важно, да би посебно присутне младе едуковали, и на делима показали да се могу и најтеже животне ситуације победити и успешно пребродити. После говора једног или више значајних учесника скупа, у ставу мирно, са скинутим капама, одајемо почаст нашим славним погинулим прецима у трајању од једног минута, са јасном говорном поруком:

Драги наши славни ратници Великог рата,

НЕКА ВАМ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА

ПОЧИВАЈТЕ У МИРУ

            Затим, према протоколу делегације потомака славних ратника полажу бу- кете свежег цвећа и венце захвалности, а затим присутни поздрављају међусобно, сликају групно и појединачно да имају успомену са дана про- славе. Након тога, многи одлазе у цркву, да упале свеће славним ратни- цима, у просторије својих удружења, да се окрепе или попију и спомену преминуле и њихове душе, или у кафиће и кафане, да причају анегдоте и приче о херојским делима, својих славних предака.

           Сведоци смо данас, да војни аташеи из земаља ЕУ, долазе на значајне да- не наше из Великог рата, присуствују обележавању, у некој од делегација у ставу мирно, са капом на глави, руком поздрављају и чуте један минут. Не говоре ништа. Поштују договоре који важе у ЕУ, и када су ван ње. Морамо то тако разумети. Међутим, нас ништа не спречава, већ обавезује, да по- штујемо наше обичаје и протоколе у нашој земљи, без обзира да ли су они присутни са нама или нису. Ми морамо бити јако поносни на своје славне претке, српске ратнике, високо моралне и не треба да имитирамо никога од наших бивших савезника, или других народа.

            Зато морамо ићи само својим путем, који је обележен нашим обичајима и традицијом, сећањима и изјављивањима захвалности, нашим славним прецима, чији смо ми, поносни потомци на свим местима где јесмо и у свим временима, у којима сада јесмо и у којима ћемо бити у будућности.

академик проф. др. сци. Зоран Војић

ЕВРОПЉАНИ И СРБИ НА ПРОСЛАВАМА ВЕЛИКОГ РАТА (2. део)

После Великог рата – Европљани говоре .. и.. Срби говоре

Рамонда

             У годинама после Првог светског рата,силе победнице,Француска Енглеска, Италија,Русија, Србија и др.,славиле су и величале своје победе и своје ратнике, јавно и често помпезно, са прелепим садржајима тих прослава, делећи признања и одликовања преживелим ратницима, члановима њихових породица, и свим другим заслужним грађанима. У гробницама славних ратника Српске краљевске војске најчешће се налазе погинули само Срби, изузев неких, у којима се налазе и ратници наших противника.

             Силе губитнице у Великом рату, Немачка, Аустрија, Мађарска, Бугарска, Турска, Јапан, оплакивале су своје ратнике, патили за њима, помињали их често јер су многи од њих били против рата, присилно мобилисани, и у ратним дејствима били рањени, неста- ли или погинули. Најчешће су то била скромна обележавања тих тешких догађаја, али са јаким душевним боловима код преживе- лих због ненадокнадивих губитака драгих и њима милих особа.

академик проф. др. сци. Зоран Војић


Notice: ob_end_flush(): Failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/resavskipostonos/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107