ДАНАС
Европљани ћуте…. Срби говоре…
Последњих деценија, силе победнице у Великом рату, посебно у Западној Европи, где су стварањем економске Европске уније, пружиле руку поми- рења побеђеним земљама, у духу хришћанства опростили једни другима за све учињено у прошлости, ради економског опстанка у савременом не- милосрдном свету. Погинули и на једној и на другој страни, били су људи. Заједништво, тражи да се превазиђу поделе како међу народима, тако и међу погинулима,те да се сви подједнако поштују, да се то сукоби никада више не догоде, да се слобода, дарована свима много поштује, цени и чува. Схватили су да је она предуслов мира и напредка свих. Из поменутих разлога, данас у земљама Европске уније, приликом обележавања празника из Великог рата, полажу се венци на Споменике палих ратника, стоји се мирно, поздравља и ћути, један минут, одаје се почаст свима изгинулима ратницима, без обзира на којој су страни у рату учествовали, јер се често сви заједно налазе у истим гробницама Западне Европе.
Срби данас, као и свих претходних година после Великог рата, следећи своју више вековну традицију, народне обичаје и културу, поруке наших угледних предака, Светога Саве, Стефана Немање, краља Милутина, кнеза Лазара, деспота Стефана Лазаревића, владике Данила, Владике Његоша, Николе Тесле,Михајла Пупина, Милутина Миланковића,Васе Пелагића, Светозара Марковића, Карађорђа, Вука Караџића, Јанка Веселиновића, и многих других веома заслужних, а посебно улогу и значај свих патријарха Српске православне цркве затим владике Николаја Велимировића и многих њених достојанственика, данас настављају да обележавају значајне догађаје из Великог рата, иско онако, како су увек то радили.
Наиме, прослављању значајних догађаја из наше релативно блиске исто- рије, посебно из Великог рата, увек се придаје велика пажња, јер смо у ње- му изгубили трећину становништва ондашње Србије, много ратника, а на- род, жене, деца и старци пали су у невиђено веома тешко ропство, где су немилосрдни окупатори пљачкали и односили све, ударајући на част дево-јака и жена, не пружајући ништа становништву које је било на граници егзи стенције, преживљавања и умирања од глади и тортура, мењајући им веру, језик и лични и колективни идентитет. У Ресави је погинуло око 3000 ратника, па су се скоро на свима кућама на тој територији, виориле црне заставе. Црно платно било је тешко наћи и купити га, ставити на кућу због губитака најмилијих, мушких укућана, ратника, није га било довољно.
Наше сећање на те догађаје Великог рата, емоционално је обојено, јер је већина наших ратника оставила своје кости широм бројних ратишта на Ба- лкану и наше помињање њих, значи веома много, јер поштујемо њихова дела углед и достојанство, што се добро очитује како у индивидуалном свесном тако и у индивидуално несвесном нас самих, тако и у колективно свесном тако и у колективном несвесном нашег народа, у свим фазама на- шег постојања, прошлости, садашњости и будућности. То је та нит, која нас све повезује, у све значајнијем и опште прихваћеном универзалном космичком поретку, земаљске и небеске Србије.
Зато Ми данас, са поносом у срцу и души, као потомци славних ратника Србије, чистог образа, храбри и одлучни, усправни и стабилни, долазимо и скупљамо се испред Споменика палим ратницима Великог рата, Маре Ресавкиње, држимо краће говоре, помињући их кроз интересантне догађаје и борбене операције, истичемо примере њихове храбрости и не поколебљивности.
Ово је вема важно, да би посебно присутне младе едуковали, и на делима показали да се могу и најтеже животне ситуације победити и успешно пребродити. После говора једног или више значајних учесника скупа, у ставу мирно, са скинутим капама, одајемо почаст нашим славним погинулим прецима у трајању од једног минута, са јасном говорном поруком:
Драги наши славни ратници Великог рата,
НЕКА ВАМ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА
ПОЧИВАЈТЕ У МИРУ
Затим, према протоколу делегације потомака славних ратника полажу бу- кете свежег цвећа и венце захвалности, а затим присутни поздрављају међусобно, сликају групно и појединачно да имају успомену са дана про- славе. Након тога, многи одлазе у цркву, да упале свеће славним ратни- цима, у просторије својих удружења, да се окрепе или попију и спомену преминуле и њихове душе, или у кафиће и кафане, да причају анегдоте и приче о херојским делима, својих славних предака.
Сведоци смо данас, да војни аташеи из земаља ЕУ, долазе на значајне да- не наше из Великог рата, присуствују обележавању, у некој од делегација у ставу мирно, са капом на глави, руком поздрављају и чуте један минут. Не говоре ништа. Поштују договоре који важе у ЕУ, и када су ван ње. Морамо то тако разумети. Међутим, нас ништа не спречава, већ обавезује, да по- штујемо наше обичаје и протоколе у нашој земљи, без обзира да ли су они присутни са нама или нису. Ми морамо бити јако поносни на своје славне претке, српске ратнике, високо моралне и не треба да имитирамо никога од наших бивших савезника, или других народа.
Зато морамо ићи само својим путем, који је обележен нашим обичајима и традицијом, сећањима и изјављивањима захвалности, нашим славним прецима, чији смо ми, поносни потомци на свим местима где јесмо и у свим временима, у којима сада јесмо и у којима ћемо бити у будућности.
академик проф. др. сци. Зоран Војић
