Сећање на Брану Црнчевића

Сећање на Брану Црнчевића

Бранислав „Брана“ Црнчевић (Ковачица, 8. фебруар 1933. — Београд, 14. април 2011.) је био српски књижевник, афористичар, новинар, сценариста и политичар.

Студирао је на Филозофском факултету у Београду. Своју каријеру је започео као службеник представништва зрењанинске пиваре у Новом Саду. Затим је уследила новинарско-уредничка фаза у листовима „Јеж“ и „Дуга“, као и у листу за децу „Мали јеж“. Такође је објављивао колумне у разним листовима и часописима, међу којима су „НИН“ и „Политика“. У међувремену, објавио је своју прву књигу за децу Босоноги и небо, а нешто касније и прву збирку афоризама Пиши као што ћутиш. На књижевну сцену је ступио под псеудонимом Винон Румски и Бранислав БИП. Током своје дуге каријере писао је литературу за децу, романе, афоризме, приче, телевизијске драме, песме… Добитник је награде „Змајевих дечјих игара“ за стваралачки допринос савременом изразу у књижевности за децу, 1987. године, те награда Златни беочуг за животно дело (Београд, 2010), Златни кључић града Смедерева за књижевност за децу, Златни крст Цара Лазара за песништво (Грачаница, 2010), Мајсторско писмо Књижевне заједнице „Борисав Станковић“ (Врање, 2011).
Црнчевићева дела су осећајна, једноставна и бајковита, што га препоручује како деци, тако и одраслим читаоцима. За грађу својих дела, он узима стварне, разигране, али и тужне слике живота. Књижевној теми приступа анегдотски са становишта хумора и фине ироније. Афоризми које је објављивао углавном су на тему карактера Срба и проблема мале државе.
Поред његове књижевне каријере истиче се и Црнчевићево политичко ангажовање, па га тако многи данас памте као доброг пријатеља бившег председника Слободана Милошевића. 1990. године изабран је за председника Матице исељеника Србије. Био је члан СДС-а, и заговорник невиности Радована Караџића пред Хашким Трибуналом. По одласку Војислава Шешеља у Хаг учлањује се у СРС, али након цепања те странке на две политичке опције одлази за Томиславом Николићем у СНС. Брана Црнчевић је члан Сената Републике Српске од 1996. године и добитник Ордена Његоша првог реда.
Преминуо је 14. априла 2011. године у Београду, после дуге и тешке болести.[1] Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.