Како је продат „Навип“ Земун и Подрум Црквенац

У периоду од 2000-2013. године продато је 450 предузећа, без посла је остало 450.000 радника
Земљорадничку Воћарско-Виноградарску Задругу СОЈ у Црквенцу је основало 62 задругара 1929. Године, из Црквенца 44, Свилајнца 13, Дубља три, Гложана и Грабовца један. Са уделима од 1 до 10. Један удео 1000 чокота винове лозе и 500 динара по уделу. Уписан је 171 удео-171 000 чокота и 85 500 динара. Задруга је на основу капитала подигла два кредита по 150 000 динара да би изградила Подрум који је завршен 1933. године. Прва берба грожђа је примљена од задругара и виноградара из села и околине 1934. године .


После 1945. године вршене су реорганизације у аграру са циљем да се ојача сектор укрупњивањем, тако су мање задруге удруживане у једну већу. Подрум Црквенац је заједно са Крњевом 1964. год. прикључен Соур-у „Навип“ Земун. Задругари нису били обештећени иако су имали акције у папирима. Године 2012. уведен је Стечај у целој Компанији Врању, Лесковцу, Јагодини, Црквенцу, Крњеву, Бањи код Аранђеловца, Земуну и Петроварадину. Укинуто је обезбеђење, у многим објектима је искључена вода и струја. Полиција није била дужна да обезбеђује објекте у стечају… Неки погони су опљачкани до голих зидова, Јагодина, Ореовица, Лесковац… Виногради, плантаже, од Лесковца 1000 хектара до Сремских Карловаца запуштени. Штета огромна.
Подрум „Навип“ Црквенац продао је Стечајни суд у Земуну на Јавној лицитацији 2018. године из трећег покушаја за 140 000 еура. Почетна цена 2017. године била је 240 000 еура, а друга 190 000 еура на лицитацијама се нико није јавио. Оглас о продаји јавно је објављиван у „Политици“ и „Вечерњим Новостима“. Подрум у Црквенцу са имовином и инвентаром је сачуван захваљујући радницима, пензионерима и грађанима села Црквенца је извршена оримопредаја 2018. године уз присуство чиновника Стечајног управника и купца, са последњим чуваром имовине радника, пензионерa и зноја предака Задругара из 1929. године.

Мирољуб Спасојевић

Карађорђевачко столеће

           У уторак, 10. мaja 2022. године, у Галерији Прометеј, ул. Светозара Милетића 16, у Новом Саду, представљен je зборник радова о највећем селу добровољаца српске војске у Краљевини Југославији, Банатском Карађорђеву.

КАРАЂОРЂЕВАЧКО СТОЛЕЋЕ

Поздравна реч су дали: Зоран Колунџија, Издавачка кућа Прометеј и Дејан Сабадош, Удружење „Обилић 1912-1918“ – Нови Сад.

     

     

         Водитељ програма је била Весна Ћук, председник Удружења грађана „Карађорђевачка прела“ – Банатско Карађорђево (Месна организација Удружења ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца са седиштем у Београду.)

Аутори зборника: Наташа Кнежевић, Душан Гутеша, Милан Радаковић, Димитрије Михаиловић и Милан Мицић.

Издавачи зорника су: Удружења грађана „Карађорђевачка прела“ – Банатско Карађорђево и Библиотека Бранко Радичевић – Житиште.

Исте вечери посетиоци су могли и да погледају изложбу ЗАБОРАВЉЕНИ ХЕРОЈИ ВЕЛИКОГ РАТА, аутора Димитрија Вујадиновића, која је отворена до 17. маја. Организатори догађаја: Издавачка кућа Прометеј и Удружење ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца „Обилић 1912-1918“ Нови Сад.

Удружење српских добровољаца 1912-1918 Нови Сад

Да се незаборави -Последице „Милосрдног анђела“ 1999. године

Санкције – изолација државе и народа акт геноцида


Грађани постају ,,бели мишеви,, ни криви ни дужни, изолација, затварање у конц логор јер се некоме не свидја друштвено уредјење или изабрани председник или је неки интерес или им нисте симпатични.
Политичка и економска ограда је веома висока, строга и планетарна нико са вама несме да се дружи постајете као народ проказани и кужни. Образовањ, наука, култу ра, уметност, опамећивање вашега ума херметички затворени. Забрана путовања, проток робе људи и капитала су под катанцем.

         Забрана да полете авиони чак и ако бебе умиру без лекова због санкција. Забрана три оброка дневно, изгладњвање целе нације. Живот у гету је идеологија прошлости.
Уништавање економије и пољопривреде радја беспосленост, бесперспективност, пад морала код омладине која пада у апатију. Безакоње и анархија изазване санкцијама против народа и државе, пораст криминала, мита и корупције стварају живот у паклу, преживљавање. На локалном нивоу инсталирају се олигархије које злоупотребљвају власт, богате се на терет осиромашеног народа као паразити и крпељи. Безобзирно и безобразно. Растакање породице, насиље, алкохол, дрога где највише трпе деца одрастајући у пакленим условима санкција и гета.
Посла нема, запошљавање је карикатура поштеног, каљуга и лицемерје, намештаљке. Заштита радника не постоји, синдикална права као пре 100 година.Социјална правда или неправда, глад, беда, заразе, болести, сиромаштва без лекова и пара.
Највећи број оболеле деце од рака на број становника у Европи је у Србији као и највећи морталитет је последица ,,Милосрдног анђела,,.
Врхунац је бомбардовање касетним бомбама 1999 године и слање ,,осиромашеног,, уранијума крстарећим ракетама који убија следећих хиљаду година један народ, а држава нестаје. Да нам затру семе. Геноцид или не, од ,,андјела,, на дар. Сотоне. Шта је циљ? Војна надмоћ беше 600:1 незабележена у историји човешанства, убиства деце, на мосту, у возу, на ноши, у мајчином крилу и ,,поклон пакет уранијума,, да вам затире потомство. Све је то ,,колатерална штета“, врхунац лицемерства.
Злочин над природом, биљке и животиње, људе, дегенерације у зачећу плода су директна последица санкција ,,Виво експерименти ,, у концентрационим логорима где је цела држава и народ под присмотром. Несмеш да тражиш одштету за уништену имовину, за патњу и бол фамилије, да кажеш да је то агресија и удружен злочиначки подухват.Траже да се потпише папир о признању кривице. Као да смо ми њима бацали бомбе на главу и слали ,,осиромашене,, поклоне.Суђење жртвама, а не џелатима је изигравање са народом и правдом.
Да ли ће преживети само бубашвабе и шкорпије после санкција и наказе из Нато пакта. Сатрапи који руше мостове, фабрике, гасе сијалице, уништавање житних поља, загадјују изворе воде, славе погодак и убиства деце, старих, болесних и немоћних. Спска мајка опет свија гнездо сирочића да сачува кућу и породицу од фашиста као у оним ратовима кад било прса у прса сад ове наказе гадјају и убијају на даљину и славе у Нато базама погодак уз ,,наргиле,, и ЛСД напитак. Технолигија и идеологија савремених убица, господара човечанства, живота и смрти. Без њих неможе више ни природно да се умре већ им служите као показна мета за вежбу и баханалије. Славе погодак у ,,мету,, у срце једног народа, убиства ДЕЦЕ, као они цивилизован свет, а ми злочинци које они кажњавају на фашистички начин бомбама са уранијумом.
Крвари земља Србија са живим ранама савремених гжелата, са сузом на лицу Белог Анђела.
За последице, геноцида из 1999 г , нису криви они који бомбе ,,осиромашене,, бацаше на главу већ они који их примаше . Српске мајке опет у црно завијене, жале, унапред и још не родјене и оне што одоше.
Акт безумља, срама, туге и жалости осионих џелата.

Р. П.

Моја сећања на родни крај

Раде Вујичић

              Kако године пролазе, сећања бивају све јача на село у ком сам рођен и провео детињство. Село Елеза Општина Качаник. Не могу да заборавим велико двориште Марка и Анђелка Глоговца, где сам са мојим братом од тетке Савом и братом Душаном долазио у башту на крушке. Била је увек ту моја тетка Мила Радуловић где сам брао трешње. Код стрица Станише на бунару смо напајали говеда. Као да је јуче било предочима ми основна школа у Раци и учитеља Танаска из Урошевца. Нисам заборавио ни другове са којима сам се рво у дворишту школе међу којима Дана Чупковића и Илију Андрића. Увек је било без победника. Вукосава Пејдо је била једина девојчица и разреду те 1958 године.

Кућа у селу Елези.

           Најлепша су била сијела, када покојни отац Божо упали фењер па зими кроз Пантића шуму на сијела. Снијег изнад појаса, прво код Ћалија, Душана Лаза, па други дан код Каришика, Зеленовића, Куртеса, Костића, Лазетића, мало даље код Павла Андрића, а понекад и до Кртолица до Коста и Вељка. Најдаље је било у Танкосић код Новокмета. Старији су играли карте и причали о Краљу Петру, у чијој гарди је служио мој отац Божо,о биткама на Косову, Мојковцу, Чегр. А често би мој стриц Станиша пјевао уз гус ле, ђе би се сви претворили у уво. Ми млађи пуштали би пјесме на грамафону .Од свега најлепше су биле игранке у школи ђе је свирао Витко из Старог Качаника, уз кола било је и пролетера, па богами и ганги. По одбојци и фудбалу на Рајковој ливади, били смо непобедиви. Раде Братић, Јанко Андрић, Ранко Каришић и Новица Вујичић, са осталима били су непобедива екипа у фудбалу- Тукли смо чак и гарнизон из Скопља кад би логоровао на Макљуми. Било је то село од 47 кућа ,са око 300 Срба, просек је био петоро ђеце. На реци Неродимци смо ловили ракове и шкољке, а на Лепенцу се купали у Каменици и Догановићу код воденице. Били су срећни дани, испуњени љубављу, спортом и дружењем, који се не могу никад заборавити. Сви моји животни путеви који су ме водили, по Охриду, Софији, Инстамбулу, Каиру, Сирији, Алепу и осталим градовима света, незначе много за моју Елезу и кућу у којој сам рођен.

Крај првог дела

СЕЋАЊЕ – Миле Јаблановић (1961 – 2020)

          Миле Јаблановић је рођен у Деспотовцу, а студирао је Рударско – геолошки факултет у Бору. Фотографијом се бавио скоро четири деценије а телевизијским снимањем од 1996. године када је основао приватно предузеће. Помогао је да се обнови рад „Ресавског поштоноше“, најстаријег провинцијског листа у Србији основаног 1871. године.

           У Свилајнцу је 2007.године радио у ТВ „Свилајнац“ да би после приватизације исте године основао ТВ „Ресава“. Самостално и са сниматељима некадашњег дописништва РТС-а из Свилајнца радио је документарне филмове о туристичким потенцијалима Ресаве, Бељаници и Ресавској пећини. На незаконит и бруталан начин локалних челника Свилајнца ТВ „Ресава“ и „Ресавски поштоноша“ су јуна 2008.године избачени из уредно закупљених просторија.

           Борба за истину и правду није га обесхрабрила да обнови рад телевизије у Деспотовцу. Био је заљубљеник у камеру и монтажу. Професионално и са пуно елана снимао је догађаје у Деспотовцу и околини. Одазивао се на многобројне захтеве за снимања културних, спортских , хуманитарних догађаја, а омиљена места снимања била су му Бељаница, Ресавска пећина, Ресавица, Сењски рудник, живот на селу. Био је медијски спонзор појединих манифестација од републичког до општинског значаја. Усавршавао се за рад са камером и остварио је бројне контакте са колегама широм Србије. Увек ведрог духа, насмејан зрачио је позитивном енергијом. Остаће упамћен по упорности и колегијалности. Информације ТВ „Ресава“ биле су поуздане и тачне а гледаоци, јавне и друге деспотовачке установе знале су да цене његов рад. Био је на свим догађајима, често и са скромним средствима производио је квалитетан програм.

            Оставио је богату фото и телевизијску документацију о једном времену Горње Ресаве. Одлазак Милета Јаблановића са медијског простора Деспотовца и околине оставиће велику празнину. Био је члан Удружења новинара Србије и актива новинара „Ресава“.

            И после годину дана не бледе сећања на великог ентузијасту и заљубљеника у камеру. Био је на свим догађајима који су значајни за информисање. Стизао је да сними, монтира и емитује. Волео је своју Ресаву. Остаје да се његова богата тв и фото документација систематизује јер је „сведок“ једног раздобља у развоју Деспотовца и околине. Још једном и ову прилику користимо да кажемо велико хвала за све што је урадио као човек и нослилац медијског стваралаштва.

Р. П.

ЕВРОПЉАНИ И СРБИ НА ПРОСЛАВАМА ВЕЛИКОГ РАТА (3. део)

ДАНАС

Европљани ћуте…. Срби говоре…

            Последњих деценија, силе победнице у Великом рату, посебно у Западној Европи, где су стварањем економске Европске уније, пружиле руку поми- рења побеђеним земљама, у духу хришћанства опростили једни другима за све учињено у прошлости, ради економског опстанка у савременом не- милосрдном свету. Погинули и на једној и на другој страни, били су људи. Заједништво, тражи да се превазиђу поделе како међу народима, тако и међу погинулима,те да се сви подједнако поштују, да се то сукоби никада више не догоде, да се слобода, дарована свима много поштује, цени и чува. Схватили су да је она предуслов мира и напредка свих. Из поменутих разлога, данас у земљама Европске уније, приликом обележавања празника из Великог рата, полажу се венци на Споменике палих ратника, стоји се мирно, поздравља и ћути, један минут, одаје се почаст свима изгинулима ратницима, без обзира на којој су страни у рату учествовали, јер се често сви заједно налазе у истим гробницама Западне Европе.

           Срби данас, као и свих претходних година после Великог рата, следећи своју више вековну традицију, народне обичаје и културу, поруке наших угледних предака, Светога Саве, Стефана Немање, краља Милутина, кнеза Лазара, деспота Стефана Лазаревића, владике Данила, Владике Његоша, Николе Тесле,Михајла Пупина, Милутина Миланковића,Васе Пелагића, Светозара Марковића, Карађорђа, Вука Караџића, Јанка Веселиновића, и многих других веома заслужних, а посебно улогу и значај свих патријарха Српске православне цркве затим владике Николаја Велимировића и многих њених достојанственика, данас настављају да обележавају значајне догађаје из Великог рата, иско онако, како су увек то радили.

           Наиме, прослављању значајних догађаја из наше релативно блиске исто- рије, посебно из Великог рата, увек се придаје велика пажња, јер смо у ње- му изгубили трећину становништва ондашње Србије, много ратника, а на- род, жене, деца и старци пали су у невиђено веома тешко ропство, где су немилосрдни окупатори пљачкали и односили све, ударајући на част дево-јака и жена, не пружајући ништа становништву које је било на граници егзи стенције, преживљавања и умирања од глади и тортура, мењајући им веру, језик и лични и колективни идентитет. У Ресави је погинуло око 3000 ратника, па су се скоро на свима кућама на тој територији, виориле црне заставе. Црно платно било је тешко наћи и купити га, ставити на кућу због губитака најмилијих, мушких укућана, ратника, није га било довољно.

           Наше сећање на те догађаје Великог рата, емоционално је обојено, јер је већина наших ратника оставила своје кости широм бројних ратишта на Ба- лкану и наше помињање њих, значи веома много, јер поштујемо њихова дела углед и достојанство, што се добро очитује како у индивидуалном свесном тако и у индивидуално несвесном нас самих, тако и у колективно свесном тако и у колективном несвесном нашег народа, у свим фазама на- шег постојања, прошлости, садашњости и будућности. То је та нит, која нас све повезује, у све значајнијем и опште прихваћеном универзалном космичком поретку, земаљске и небеске Србије.

           Зато Ми данас, са поносом у срцу и души, као потомци славних ратника Србије, чистог образа, храбри и одлучни, усправни и стабилни, долазимо и скупљамо се испред Споменика палим ратницима Великог рата, Маре Ресавкиње, држимо краће говоре, помињући их кроз интересантне догађаје и борбене операције, истичемо примере њихове храбрости и не поколебљивности.

          Ово је вема важно, да би посебно присутне младе едуковали, и на делима показали да се могу и најтеже животне ситуације победити и успешно пребродити. После говора једног или више значајних учесника скупа, у ставу мирно, са скинутим капама, одајемо почаст нашим славним погинулим прецима у трајању од једног минута, са јасном говорном поруком:

Драги наши славни ратници Великог рата,

НЕКА ВАМ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА

ПОЧИВАЈТЕ У МИРУ

            Затим, према протоколу делегације потомака славних ратника полажу бу- кете свежег цвећа и венце захвалности, а затим присутни поздрављају међусобно, сликају групно и појединачно да имају успомену са дана про- славе. Након тога, многи одлазе у цркву, да упале свеће славним ратни- цима, у просторије својих удружења, да се окрепе или попију и спомену преминуле и њихове душе, или у кафиће и кафане, да причају анегдоте и приче о херојским делима, својих славних предака.

           Сведоци смо данас, да војни аташеи из земаља ЕУ, долазе на значајне да- не наше из Великог рата, присуствују обележавању, у некој од делегација у ставу мирно, са капом на глави, руком поздрављају и чуте један минут. Не говоре ништа. Поштују договоре који важе у ЕУ, и када су ван ње. Морамо то тако разумети. Међутим, нас ништа не спречава, већ обавезује, да по- штујемо наше обичаје и протоколе у нашој земљи, без обзира да ли су они присутни са нама или нису. Ми морамо бити јако поносни на своје славне претке, српске ратнике, високо моралне и не треба да имитирамо никога од наших бивших савезника, или других народа.

            Зато морамо ићи само својим путем, који је обележен нашим обичајима и традицијом, сећањима и изјављивањима захвалности, нашим славним прецима, чији смо ми, поносни потомци на свим местима где јесмо и у свим временима, у којима сада јесмо и у којима ћемо бити у будућности.

академик проф. др. сци. Зоран Војић

ЕВРОПЉАНИ И СРБИ НА ПРОСЛАВАМА ВЕЛИКОГ РАТА (2. део)

После Великог рата – Европљани говоре .. и.. Срби говоре

Рамонда

             У годинама после Првог светског рата,силе победнице,Француска Енглеска, Италија,Русија, Србија и др.,славиле су и величале своје победе и своје ратнике, јавно и често помпезно, са прелепим садржајима тих прослава, делећи признања и одликовања преживелим ратницима, члановима њихових породица, и свим другим заслужним грађанима. У гробницама славних ратника Српске краљевске војске најчешће се налазе погинули само Срби, изузев неких, у којима се налазе и ратници наших противника.

             Силе губитнице у Великом рату, Немачка, Аустрија, Мађарска, Бугарска, Турска, Јапан, оплакивале су своје ратнике, патили за њима, помињали их често јер су многи од њих били против рата, присилно мобилисани, и у ратним дејствима били рањени, неста- ли или погинули. Најчешће су то била скромна обележавања тих тешких догађаја, али са јаким душевним боловима код преживе- лих због ненадокнадивих губитака драгих и њима милих особа.

академик проф. др. сци. Зоран Војић

Поводом десетогодишњице смрти – МИРОСЛАВ ПАНТИЋ 1926 – 2011

           Средином септембра ове године навршила се деценија од смрти уваженог српског научника, универзитетског професора, академика Српске академија наука и уметности Мирослава Пантића. Свилајнчанина родом, који је током целог успешног животног и научног пута, који га је одавно одвео из родног рада, њему увек остајао веран и где год је могао и кад год је могао радио за његово добро.

           Рођен је у Свилајнцу 9. јула 1926. године. У њему је провео детињство и рану младост, а после завршетка гимназије отишао на студије у Београд. До краја живота сећао се тих дана, памтио је своје средњошколске професоре, своје школске другове, често оживљавао успомене у разговорима са својом колегиницом на Филолошком факултету у Београду, а некада његовом професорком латинског језика у Свилајнцу, проф. др Даринком Грабовац. Причао је како је за време окупације током Другог светског рата, када је кретање било ограничено, вечери и ноћи проводио читајући књиге уз свећу. То га је убрзо и определило за студије књижевности. И иначе, многобројна су његова сећања и осећања била везана за завичај, за његову традицију. Поносио се својом “ресавском“ постојбином, учествовао је у многим културном догађајима који су се тицали његовог родног краја и града, долазио у Свилајнац да одржи предавања, да представља књиге, поклањао књиге библиотеци, са највећим узбуђењем је сваке године доживљавао Мокрањчеву Другу руквет са песмом Маро Ресавкињо на Данима српскога духовног преображења у Деспотовцу итд.

            Мирослав Пантић је на студије у Београд дошао непосредно после завршетка Другог светског рата: уписао је Технички факултет (електротехнички одсек) , на коме је завршио прву годину, али је одмах потом, идући за оним што га је највише интересовало, прешао на Филозофски факултет, на студије јужнословенских језика и књижевности. Као одличан студент, који је већ током студентских година скренуо пажњу својих професора заинтересованошћу за науку, дипломирао је 1949. године. Од самог почетка његова интересовања су била усмерена на Дубровачку књижевност ренесансне и барокне епохе, а потом на народну књижевност. Касније су се ширила на остале области српске књижевности и културе, на историју књижевности, на библиографију и др.

Aкадемик Мирослав Пантић.

           Одмах после дипломирања започела је његова радна каријера. Прво радно место било је у Дубровнику. Три године је провео у звању асистента тамошњег Хисторијског института (1950—1953), што је било од велике важности за његов каснији научноистраживачки рад . По повратку из Дубровника у Београд, годину дана је био асистент у Институту за проучавање књижевности Српске академије наука. Године 1954. започела је Пантићева универзитетска каријера када је изабран за асистента на Филолошком (Филозофском) факултету Београдског универзитета за југословенске књижевности старијих епоха , од ренесансе до рационализма, чији је главни и најобимнији садржај припадао дубровачкој књижевности. Докторирао је 1956. године са темом из дубровачке књижевности, која ће остати његово најважније поље рада: током педесет и пет година бавио се овом књижевношћу и постао је један од највећих њених познавалаца и најзначајнијих проучавалаца. Потом је биран у звање доцента, ванредног и редовног професора. Године 1974. изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности а за редовног члана 1981. У Српској академији је обављао важне функције: био је секретар Одељења језика и књижевности (1981-1994); члан Председништва САНУ (1977-1981), генерални секретар (1994-1998), потпредседник САНУ (1998-2003).

Птреминуо је у Београду 16. септембра 2011. године.

На гробу Мирослава Пантића.

            Иза Мирослава Пантића остао је богат и значајан научни опус. Тај опус од неколико десетина књига и научних издања, од неколико стотина студија, чланака, библиографија и др. обухватио је: дубровачку књижевност у свим вековима њенога трајања; историју књижевности на тлу Боке Которске и Црне горе; студије и монографије о великим књижевним ствараоцима српске књижевности; најзначајније историчаре књижевности – Павла Поповића (чија је сабрана дела у 11 томова приредио), Петра Колендића, Драгољуба Павловића и др.

           И поред посвећивања великим темама и епохама, учествовања на многоројним научним скуповима у земљи и иностранству ( од којих је велики рој управо он организовао), истраживања у светским библиотема и архивима, Мирослав Пантић је увек имао времена за књижевне и културне вредности своје средине, свога краја и Србије у целости. Бавио се бибилотекама и библиотекарством (један је од оснивача Катедре за библиотекарство на Филолошком факултету у Београду), подстицао рад у мањим срединама да дођу до изражаја ведности које оне имају, интересовао се за прошлост свога краја, за историју, за његово културно и духовно богатство.

            Као управник Центра за научна истраживања САНУ у Нишу низ година је организовао научне скупове са темом “Књижевност и историја“ и уређивао зборнике са тих скупова. Био је један од најважнијих покретача “Дана српскога духовнога преображења“ у Деспотовцу и Манасији са жељом да се истражују и откривају историјске, културне, уметничке, матријалне и друге вредности тога дела Србије, у првом реду Горње и Доње Ресаве, на коју је био поносан. Од програма овог великог подухвата, забележеног у његовом првом иступању , када је изговорио Реч на почетку , на Округлом столу у манастиру Манасији 28. августа 1993. са темом Ресавска школа и Деспот Стефан Лазаревић, академик Мирослав Пантић је пуних осамнаест година доприносио садржајном богаћењу и успону “Дана српскога духовног преображења“. Био је не само један од најважнијих организатора већ и уредник свих научних зборника са скупова одржаваних на “Данима“. Доприносио је њиховом значају на много начина, посебно се усредсређивању на тему Ресава (Горња и Доња) у историји, науци, књижевности и уметности. Поред низа прилога који су се односили на Манасију, бавио се и мало осветљеним личностима које су биле везане за Свилајнац и које су у Пантићевом родном граду оставиле значајан траг: писао је о Владиславу и Дарку Рибникару, о заслужној породици Драшкоци у Свилајнцу и др.

            Мирослав Пантић је за свој рад добио низ признања: Седмојулску награду за укупан научни допринос (1988), Вукову награду за науку (1991), Златни беочуг (1999), Повељу за животно дело Удружења књижевника Србије (2002), Митровданску повељу Народне библиотеке “Ђорђе Натошевић у Инђији (2006) Изузетну Вукову награду Културно-просветне заједнице Србије. Одликован је Орденом рада са златним венцем. Објављена су три научна зборника у његову част, поводом јубиларних годишњица.

           Више од свих признања за Мирослава Пантића је значио Научни скуп који је одржан у Свилајнцу 2007. године, у организацији Центра за митолошке студије из Раче. Искрено је поделио ту радост са најближим пријатељима и садрадницима који су се окупили у Свилајнцу тим поводом и заједно са Свилајнчанима одали му признање за све што је у животу постигао и урадио.

Сведочанство о томе је Митолошки зборник 16, који је тим поводом представљен.

            По сопственој жељи, сахрањен је на свилајначком гробљу, и гробници коју је за живота подигао за своју супругу и за себе, и на тај начин се вратио заувек свом родном граду и завичају.

19.септембар, 2021. Злата Бојовић

 

Фото: Б. Живковић

Р. П.

у Ђуринцу обележено 103 године од ослобођења у Првом светском рату   положен венац и цвеће на споменик солунских ратника  

            У селу Ђуринцу на „Петковицу“ 27. октобра 2021. године обележено је 103 године од ослобођења у Првом светском рату (1918 – 2021). У име Месне заједнице Ђуринац венац на споменик Солунских ратника положили су Радивоје Илић из Ђуринца и Милан Милојковић из Свилајнца, а цвеће су положили потомци Солунаца. Из маленог села Ђуринца 35 ратника је преживело, а 49 је настрадало као и Алексин Василије Пап (37), ратни заробљеник, православни Малорус, Вишо Ороси (Мађарска). Умро 24. фебруара 1915. године, сахрањен на Ђуриначком гробљу, опело је обавио свештеник Сава Миловановић из Дубнице. Њих 50 је уписано на споменик који је 2018. године поводом 100 година од ослобођења урадио Славољуб Тодоровић мајстор из Ђуринца. Овом приликом приређено је пригодно послужење у јелу и пићу од стране потомака, где је било присутно њих 30 мећу којима и потомак Андрија Гвозденовић који је седмо колено настрадалог Солунца Андрије Гвозденовића.  

Полагање венца.
Минутом ћутања одата пошта погинулима. 
Пригодно послужење  .

 

Свилајнац 29. 10. 2021.                                                                     

Текст и фото: Брана Живковић  

Обележавање дана ослобођења Свилајнца у Првом светском рату

           У Првом светском рату, Свилајнац је ослобођен 27.10.1918 године на Свету Петку. У знак сећања на храбре ресавце организован је пригодан програм. Обележавању овог значајног датума за Свилајнац присуствовали су и ученици средње школе. Прочитан је прошлогодишњи текст о детаљима ослобођења Свилајнца и одрецитована песма „Плава гробница“.

Председник скупштине СО Свилајнац Дарко Јевтић полаже венац.
Делегација ОО СПС Свилајнац коју је предводио Стојадин Станковић.
Делегација Удружења потомака, поштовалаца ратника 1912 – 1918 „Стеван Синђелић“.
Никола Станковић председник Удружења уручује признање.
Детаљ са манифестације.

        Венце су положили представници локалне самоуправе на челу са новоизабраним председником скупштине општине Дарком Јевтићем, представници ОО СПС Свилајнац и делегација Удружења добровољаца, потомака и поштовалаца славних ратника 1912 – 1918 године „Стеван Синђелић“. Никола Станковић предеседник Удружења уручио је признања ученицима за литерарне радове на тему „Жене хероине у Првом светском рату“.

Није било обраћања на самом скупу о великој победи српске војске у Великом рату.

Р. П.

Фото: Драган Станисављевић


Notice: ob_end_flush(): Failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/resavskipostonos/public_html/wp-includes/functions.php on line 5427