150 година од објављивања текста –

„Ресавски Поштоноша“ бр. 6 – година 1. у Свилајнцу 30.11.1871. год.

          Ствар је позната, да се никакав рад одпочети ни радити не може, ако се све ове сметње с пута не уклоне, које би сметале раденику, да дело онако сврши, као што би се желело. Зна се да алат чини занат. Бадава је мени што сам вешт мајстор, ако алата немам с којим ћу моћи вештину у раду показати, бадава је незнам како стручне учитеље да добијемо за народне школе, ако оне нису са свима потребама снабдевене и све оне сметње одклоњене, које шкоде њином напредку. Шта мислите да ли оне имају све своје потребе? Немају. Дакле учитељ не може са голим дуварима деци науку како ваља предавати. Поред друге науке, казује се деци нешто из природе као из јестаственице и физике; потоме зашто учитељи не би имали у нашим школама цео атлас јестаствени са природним бојама сваке животиње и биља, па и расе људи са њиховим ношњама; зашто не би имали нешто од физичких справа, као; топломер, влагомер (барометар); зашто не би имали глобус и јошт неке и неке од науке ствари? Па хајд што то немамо, што никад нисмо ни имали; али зашто да нам деца немају књиге и друге потребе нужне као; артије, пера, мастила, писаљки и зашто креде, велике табле, скамије колико треба итд. и итд., зашто све то не би имали у своје време кад нам устреба. Ко је одговоран за дечији напредак; или они који се нису постарали да их са својим потребама снабдеју, или њини наставници? Није нам довољно да имамо све те потребе,кад се хрђаво посећује школа од стране ученика; а није ни само то, да деца долазе уредно у школу, кад је хрђава у школи послуга од стране служитеља.Та зар се сме рећи: „Шта ми ти заповедаш учитељу, зар си ти мој господар? Општина ме погодила, она ми и заповеда шта да радим“! Све је то што наведосмо међу собом тако у свези тесно скопчано, да само једно од тих ако фали школа не може да напредује како ваља.

             Све се то зове школска потреба . „Што ће бити јесенас боље вечерас“ вели мудра српска пословица. Да би све то у своме реду било, па да нам школе никакову оскудицу не трпе у ничему,ево мога мњења како би се то дало поправити, а да се досадање старање за школу, за набавку школских потреба на само министарство просвете,па оно само да се стара како за саме школске потребе,тако и за ђачке и за послужитеља школског, као и за дрва, па било то (што је најбоље) као што друга министарства чине на пр.министарство унутрашњих послова за своја надлежства, као што су телеграфска или да има један старатељ над свима школама у једном срезу, па тај био капетан или ко други, он да се стара да набавља све потребе школске и ђачке и да мотри на уредно долажење деце у школу (наравно учитељ да даје сваке недеље извешће о томе, па према њему да се надлежно поступа) као на уписивање ђака,што данас врло хрђаво иде. Тај трошак да се купи од сваке пореске главе, као и други трошкови уз порез, па да се преда министру просвете, а он ако устреба старатељу.На тај начин би се ослободила школа од којекаквих сметња, избегло би се парничење једнога села са другим која сачињавају једну општину школску, за трошкове и дрва око школе учињена и тако не би ни школа ни деца оскудевала без потреба, као што то данас бива. Ако се на ма који начин старање уреди, на овај начин никад ништа неће добра допринети, довек ћемо са школом рамати. Наше власти хоћеју само добар успех, необазирући се на сметње, које долазе од оскудица школских, што држимо, да би требало имати у виду.

Димитрије – Мита Миловановић први учитељ црквеначке школе