Поштовала се вазда традиција као обавеза према прецима

Светогрђе или пад у бунар

             Докле се далеко отишло у чињењу нечасних радњи, данас се све изгледа пореметило у главама потомака када руше трагове дедова. Секу се шуме без реда и закона као никада, да ли слуте потомци на судњи час. Кад домаћин оде у свој забран, пустош, столетна стабла нестала нетрагом да се никада не пронађу. Правде нема. Храстов плод, жир је био на првом грбу државе Србије,традиција. Цар Душан у свом законику „у члану 24 записа да се шуме морају чувати за поколења и не смеју, дивље сећи,а камоли отимати“. Посекоше ђерам на старом бунару, однеше све, а он јадан оста сам, оскрнављен да тугује.Ту је још после првог светског рата, у атару села Црквенаца званом „Тушево“ ископан Скокића бунар. Хладну и добру воду користили су да се крепе после напорног рада у пољу и појила стока. Около њега подизаше се колибе где ноћеваше, а ноћу је на корито долазила дивљач у реду на појило. Сељани су се дружили о Ђурђевдану где су венце плели и ђерам на бунару китили,песме певали коло играли за родну годину. Бунар и вода беху култ и живот. Севнула савремена „моторка“ у недоба, нечовека,посекла стари багрем бели који је носио Ђерам на бунару да би се вода захватала, на чијем је крају била кофа –тег са каменом. Памтио многе путнике намернике, чувао тајне стогодишње.    

                 Бунар стоји обешчашћен као младом створењу када насилно насрну на част. Порашће млади багрем бели и ђерам на њему али ову срамоту пред прецима и образ неможе ни једна вода опрати. Опростите, записа путник намерник згранут, занемео од призора судбином бунара. Процветаће багрем бели 2021 године господње, за наук потомцима. О скрнављењу ђерма на бунару сведоче наше фотографије које нас опомињу да се морају чувати нематеријалне вредности, а нарочити оне које се односе на воду извор живота.

Р. П.