ДА СРПСКО СЕЛО НЕ ПОБЕДЕ ГРОБОВИ

ДА СРПСКО СЕЛО НЕ ПОБЕДЕ ГРОБОВИ

ДА СРПСКО СЕЛО НЕ ПОБЕДЕ ГРОБОВИ

Дуго се чека од промена и дугог путовања у ЕУ (реку) доношење закона о задружној својини где не може да се одреди чија је наша имовина и задруга. Важећи закон још 2000. године ставили на лед има га, ал нема – не примењује се док се нови не поради. Има ли закона у земљи Србији који се дуже доноси, а у међувремену објекти Задруга и имовина опљачкана и највећа су ругла по Србији.

Не тако давно од тога је живело на хиљаде људи, наши преци велике планове са задругом правили и остваривали. Крчка се, село и сељаци чекају да се одлучи чији је труд и зној њихових предака. Смењују се власти, министри, државни секретари, саветници па саветници саветника, а сељаке задругаре нико ништа не пита, а не дај боже оне који су водили задруге и комбинате.

Сељаци из скупштине протерани, има један остао за семе, нема места ни међу 250. Скупо, а сељаку се зна место, порез да плаћа и отаџбину да брани од туђина. Закон се чека као да га никад није било, а још у протеклом веку наши преци оснивали задруге (1894), а још се Турака нисмо ослободили. Сиротиња се удруживала, њивче по њивче, воћњак по воћњак, виноград по виноград, домаћин до домаћина због фамилије, село и држава која се чувала као и образ и част. Не тако давно, још се старци тога сећају, у Србији се са задругама и од ње живело,. Откупи беху свакодневни, производило село и сељак, потомци школовали, кућа кућила.

У Црквенцу, напредном селу 1897. године народни трибун из Ресаве Димитрије Катић оснива прву Земљорадничко – кредитну задругу у Ресави. Иза задруга и сељака стајала је држава, подупирала повољним кредитима, а све се враћало радом и памети задругара. Виноградарски подрум 1929. године направише задругари

Земљорадничко – виноградарско – воћарске задруге у селу које поста напредно задружно село, оживи цела Ресава, а на брдима ницаше засади винограда и воћака као печурке после кише. Лети је све одисало плаветнилом плавог камена којим се прскаше виногради. Берба грожђа и воћа уз песму и данас се памте.

Задруге и село данас у Србији су замрле јер једно без другога не иде, празни обори и штале, брда и ливаде опустела и тужна чекају државу и закон да поново вредне руке дижу и чувају своја домаћинства. Србија је увек била земља вредних домаћина који су чували земљу својих предака. Чекају сељаци, мала и средња домаћинства закон као жедан воде у пустињи, а Србијом теку најбоље воде на свету, три Мораве.

Време нас учи прошло, када после Великог рата и невиђеног страдања српског села и државе ратници се вратише и оживеше задруге које опстанак обезбедише, куће кућише, нејач хранише и старе збринуше. Српско село спасла слога, рад и задруге. Задруга је била друга кућа за сељака, сигурност, интересно повезани, здружени у муци која их је снашла вредно су радили, били заштићени и сигурни на тржишту, заједно наступали и нису били мета за поткусуривање као данас у земљи Србији, „Увоз, увоз, увоз“.

 Пољопривредна школа

 Пољопривредна школа после Другог светског рата дошла је као потреба задруга и села. Садили су се нови засади, пунили обори и штале, ишло се напред, наука примењивана учило се и осавремењавало, дошли агрономи. И када се беше добро, село цветало, свадбе и весеља на све стране, школе пуне ђака, фабрике радника, њиве тежака, а кафане се нису затварале.

Неста слоге, поштовања, част и образ, за морал се никад мање није марило као данас. Стадоше задруге, нестају села, одлазе млади, нема производње, стари биолошки нестају, има кућа али нема становника. У селима Србије све се мање песма чује, углавном попови раде на последњем испраћају, крштења нема. Па када то на селу није било посла, а сточна пијаца уочи Божића није радила први пут у 100 година. Кад месец почне на српском селу смрт води са 5:0, написа неко нашу горку истину. У селу се све мање рађају деца, остају стари и немоћни, а и њих све мање.

Не дајмо да српска села победе гробови. За спас српског села су задруге. Пут за ЕУ (реку) је за нас као пут на голготу ако се тамо и дочепамо, биће то без села сељака. Србија је вазда била земља сељака на брдовитом Балкану. Наше шуме, ливаде, њиве, виногрди, постаће дивљина запуштена, а у многа села неће више крочити људска нога.

Остаће запрложена гробља препуштена зубу времена, а без предака нема доказа да смо и ми постојали. Задруге, сваки подигнути засад, пун обор и штала, оживели пашњаци, значе запослење читавих фамилија и очување домаћинства у селу. Имамо све, здраву природу, плодну земљу и најважније памет која је незапослена и не долази до изражаја. Струка је на маргини и не пита се много, а када би се село и сељак за нешто уважавали, закон не би чекао 15 година и да све пропада. Хитно треба спасавати осиромашеног српског домаћина, јер од тога зависи опстанак села, да се вије дим из огњишта и да буду песме и крштења. Задруге су насушна потреба за село.

Црквенац, 17. април 2015. год.

 Мирољуб Спасојевић,
Председник скупштине
Удружења воћара и виноградара „Димитрије Катић“