Центар за истраживање „Ресава“ организовао је разговор на тему:
„Задругарство и перспективе развоја пољопривреде“
О теми је говорио Никола Михајловић председник Задружног савеза Србије
ДетаљнијеЗадругарство и перспективе развоја
Ознака: удружење грађана ЦИР
Српском сељаку
Српском сељаку,
Храбром, честитом и издржљивом,
Који вековима истрајава,
Са свим недаћама, мукама, патњама,
Натприродним силама, ратовима, ванредним приликама,
и свим другим облицима друштвене патологије у миру,
које су стално присутне у свету и код нас,
и мењајући се, угрожавају само биће народа
ЧЕСТИТАМ
ПРАВОСЛАВНИ БОЖИЋ„МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ“,
И ЖЕЛИМ СРЕЋНУ СРПСКУ НОВУ 2019 ГОДИНУ
Са искреним жељама
смиреноумља, дуготрпељивости и мудрости,
да се обожи, умножи, уједини
и непоколебљиво настави
да иде даље својим путем.
| 31.12.2018 У Свилајнцу | С поштовањем и захвалношћу Академик СКАИН ЗОРАН ВОЈИЋ |
Реаговања српске деце и српских професора по доласку у Француску
ЦЕНТАР ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ –„РЕСАВА“ СВИЛАЈНАЦ
-Удружење грађана-
академик, професор, доктор Зоран Војић
Предавање на тему: „Француска помоћ српској деци и народу у Великом рату“
Реаговања српске деце и српских професора по доласку у Француску
Други наставак
Реаговања српске деце и српских професора по доласку у Француску
Када је Француска својом топлином и великом љубављу раширила своје руке да у своја недра и на својој територији дочека и прими српску децу и српске професоре, многи од њих замишљали су и доживели да долазе у „Обећану земљу“ и били преплављени неописивом радошћу и усхићењем, па су тада престале њихове егзистенцијалне патње и страховања, јер су били исцрпени и изгладнели на леденим путевима и беспућима Албаније. Превоз од обала непријатељске Албаније до питомих обала топле Француске, извршила је француска флота, уз пратњу и заштиту француских ратних бродова.
Један српски професор, који је пратио и путовао са српском децом, у свом дневнику написао је следеће : „ Ми смо почели да певамо, ми смо полазили у Обећану земљу“, јер су сва деца, и дечаци и девојчице, већ волели Француску,иако је она још увек била далеко, и нису ни крочили ногом на њено тле. Неки аутори овакву појаву описују као манифестацију инстиктивне љубави.
Једна ученица, написала је : „ Још док сам била мала, мени су Французи изгледали као неки велики, диван и чудан народ. Зато у праскозорје једног свежег децембарског јутра, када сам први пут назрела брежуљкасте обале јужне Француске, ја од свег срца поздравих ову земљу мојих снова.“
Један ученик, када је прешао границу возом између Италије и Француске, био је веома срећан и усхићен, те је написао и ове дирљиве речи :„Ја отворих прозор, нагох се напоље, и стадох пожудно да удишем ваздух Француске. Учини ми се да све изгледа необично, планине, шуме и вароши, које сам примећивао под месечином. Мирис цвећа, који је све прожимао, и који је на махове улазио у наш вагон, говорио је : нема више беде за вас, овде је крај ваших патњи. И мирис је рекао истину.“
Осим поштовања предака оваква предавања доприносе подизању патриотизма који нам је потребан и у 21 веку јер су претње, по мир на Балкану, све израженије деловањем неодговорне политике светских моћника и њихових сателита на Космету. Формирањем такозване „Војске Косова“ ситуација у јужној српској покрајини постаје све тежа и неизвеснија.