Категорија: привреда

          Љубав према некада популарном „фићи“ окупила је заљубљенике у овај модел некадашње ,,Заставе“ и ,,Фијата“. Као и претходних година, учесници су паркирали своје аутомобиле на Тргу рудара, у центру варошице. Беспрекорно уређене и одржаване времешне „фиће“ изазвале су велику пажњу мештана, али и туриста на овој планини, која је позната и као ваздушна бања.

         На „Фићијади“ су била возила из Београда, Аранђеловца, Ужица, Крагујевца, Горњег Милановца, Чачка, Рудника и других места. Парадна вожња каравана била је од центра варошице до ресторана „Руднички брег“, на Бућином гробу, где је настављено дружење учесника.

         У срдачном разговору присутни су размењивали искуства, око учешћа на другим манифестацијама овог типа возила, али су се договарали и за нове сусрете и акције. За оне старије, овакав догађај буди носталгију за прошлим временима, а приметан је и број млађих учесника. Овакве манифестације доприносе развоју аутомобилизма али и туристичкој презентацији места у којима се одржавају.

Видео прилог са четврте ,,Фићијаде“ можете видети овде.

Текст и фото:  Р. Ђ.

Resavski poštonoša – Održana četvrta „Fićijada“ na Rudniku

        Горњи Милановац, градско насеље, основано 1852. године, налази се у Моравичком округу. На северу је окружен планиним Рудник, а на југу планином Вујан. Направљен је на обалама реке Деспотовине која извире испод Рудника. Као младо насеље, први је град који је плански изграђен на локацији Дивље поље.

        Указом кнеза Александра Карађорђевића, потписаном 19. јануара 1853. године, почиње изградња новог насеља које по реци добија име Деспотовица, да би му коначно име Милановац посебним указом дао Кнез Милош Обреновић 1859. у спомен свог старијег брата, војводе Милана Обреновића.

        Горњи Милановац постаје први град у Србији чији је потпуни план града направљен пре његове изградње, са улицама које се укрштају под правим углом. Године 1853. се одржава лицитација за подизање великог здања за окружно начелство, суд, пошту и друге установе. Инџинир Шулц, Немац из Панчева, добија посао на лицитацији, а зграда коју је саградио данас је споменик културе (у народу позната као Стари суд). Ко год је хтео да се насели у месту, добио је плац бесплатно, па се до 1856. у Деспотовици гради више од 100 кућа за нове становнике – чиновнике, трговце и занатлије. Црква Св. Тројице је грађена упоредо са градом, а завршена је 1862. године. На почетку Првог светског рата, у Горњем Милановцу, у згради Окружног начелства, је био штаб и команда Прве армије генерала Живојина Мишића у којем је разрађена стратегија за Колубарско-сувоборску битку, а потом место одакле се командовало операцијама.

        Данас, Горњи Милановац, према попису из 2011. броји 24 216 становника. Ово насеље је великим делом насељено Србима, а у последњих неколико пописа примећен је пораст у броју становника. Оно што се може издвојити као реткост је брига о пензионерима, који имају своју кантину са повлашћеним ценама. Такође, као додатна мотивација за ученике, јако добра пракса је објављивање фотографија најуспешнијих ученика, на билбордима у граду.

Сам град чине простране улице са лепим и одржаваним фасадама.

Фото: Р- Ђ.

Текст: Д. С.

Фото: Р. П.

Са пута о Немачкој

Од сталног сарадника М. Т.

СИТОНИЈА

Ситонија je средишње полуострво на Халкидикију и омиљено је место за туристе из Србије.

Р. Ђ.

Кад су златиборске киријџије постали “Златиборски брзи возови”?

    Ужички хронолог са фотоапаратом Илија Лазић лета је проводио на Златибору, где је у камп приколици направио лабараторију из које су разгледнице које је правио одлазиле у многе крајеве света. Златибор је за многе мајсторе фотографије неисцрпна инспирација, али, за разлику од других, Лазић је својим објективом налазио, сем пејзажа, мотиве у којима се могао препознати менталитет ужичког краја. Његове фотографије су драгоцен извор података за туризмологе, етнологе, архитеткте и историчаре.

     На фотографијама је сачувао призоре из свакодневног живота Златибораца, одећу од пртишта и сукна. Фотографије: „Златиборски кувар“, „Мужа оваца“, „Ручак код Пржуља“ и многе друге су постале антологијске. За једну разгледницу се заиста може рећи да је сви знају, на њој је један од последњих златиборских киријџија Гајевић-Удовичић Тодор, „Златиборски брзи воз“.

     Тодор нема посебних заслуга, осим што је фотографу Илији Лазићу 1934. послужио као модел за ту чувену фотографију која је обишла свет. Њен модел је постао симбол једног времена и одавно ишчезлог занимања.

     На фотографији је представљен човек који на глави има шубару од сукна вуне златиборских оваца, на леђима гуњ, од сингавог сукна, преко стомака опасач, а испод тога пртену кошуљу до изнад колена; испод кошуље скоро до пета, изгужване пртене гаће, на ногама грубе вунене чарапе, преко њих опанци од пресне коже, у десној руци велика дрвена мотка која служи за поштапање, за одбрану од змија, паса и слично, као терање коња, али и као „соара“ када се товари и истоварује роба. На фотографији Тодор је необријан, јер се враћа с дугог пута. На коњчету осредњи товар, на чијем врху је тиквица за воду или ракију. Скулптура “Златиборски брзи воз” је дело самоуког скулптора Миладина Лекића из Шљивовице. Скулптура кириџије рађена је од храстовог дрвета и висока је 2,60 метара. Налази се на Краљевом тргу туристичког насеља Златибор.

Аутор текста: Предраг Ковачевић

     Андрићград, крај Вишеграда, је настао као идеја проф. Кустурице о каменом средњовјековном граду инспирисаног дјелима и ликовима нобеловца Иве Андрића. То је уствари визија како је Вишеград могао изгледати да га нису заобишли ренесанса и остали историјски периоди. У архитектонском погледу сам град је мјешавина различитих епоха и стилова који су је смјењивали кроз историју овог подручија: византијски стил, отомански период, ренесанса, класицизам.

Андрићград

Андрићград

Андрићград

Фотографије: Р- Ђ.