Ознака: пољопривреда

Где несташе пластеници са имања Пољопривредно-ветеринарске школе из Свилајнца, а било је више од 100 ?

Овако је почело

Израелска компанија Green Only 2010.године подигла је 112 пластеникa укупне површине пет ипо хектара за производњу зачинског биља. У опрему за производне погоне пластенике, системе за наводњавање и другу опрему, Израелци су уложили 850 хиљада евра. Према најавама из општине Свилајнац, израелска компаније је планирала да прошири производњу са 10 на 100 хектара, чиме би општина из Ресаве постала центар за производњу зачинског биља и поврћа у Србији.

Ђелић обећао 1000 радних места

Почетком јуна 2010.године потпредседник Владе Србије Божидар Ђелић и израелски амбасадор Артур Кол пустили су у Свилајнцу у рад погон компаније „Гринонли“, из Израела.
– Захваљујући овом погону, 30 свилајнчана је добило посао. Њихова просечна плата износи 400 евра, уз два топла оброка. Како је реч о ручној производњи, за коју годину овде би требало посао требало да добије близу 1000 радника-рекао је Ђелић.
Представници „Гринонлија“ казали су тада новинарима да ће се у пробној фази пројекта зачинско биље узгајати на седам хектара отвореног простора о три хектара пластеника, а извоз је планиран на тржишта ЕУ и Русије казали су тада у израелској компанији. Полугодишња производња влашца, нане, тарагона, руколе, першуна, мирођије красуљице планирана је на око 150 тона, а вредност извоза требало би да буде око 450.000 евра.
Власници „Гринонлија“ су Меир Авитал, Израелац и српски држављанин Теса Фукс са по 40% и Плациде Јосепх Емиле Мацхоуд, Швајцарац са 20 одсто.
Фирма је у 2012.години омала 14 запослених, висок степен задужености и врло низак кредитни рејтинг. Вредност капитала је нула, због нагомиланог губитка из претходних година. Мали је укупан приход, само 36 милиона динара, а добит је у 2012. Била симболична 725.000 динара. Занимљив је списак компанија сестара: „Teri engineering“, „Profinet“ i „Tri-stan fresh produce“, a ostale povezane firme su „Koeleman fuds produkts“ i „Avital“.
Уз све државне сагласности Пољопривредно-ветеринарска школа са домом ученика из Свилајнца издвојила је пет хектара земље и дала је у трогодишњи закуп по цени 110 евра по хектару годишње. Када се све сабере и помножи Пољопривредна школа је за три године најма пет хектара добила 1.650 евра.

И то нису једина питања без одговора када је реч о овој инвестицији. Не зна се шта крије уговор о сарадњи фирми са СО општином, ако постоје и да ли га странци поштују, колико је кроз порезе Свилајнац добио до сада за поклоњену земљу Тристан фрешу, односно какви су економски ефекти свих пољопривредних инвестиција. Број запослених у ове три фирме је безначајан, сем ако се не рачуна Ђелићево футуристичко виђење развоја производње зачинског биља, у односу на уложена буџетска средства.
Занимљиво је шта је од громогласно најављених инвестиција остало. Сем у извештајима РТС-а мало шта. Две зоне, од којих је једна слободне трговине делују уређено, са лепом оградом. „Панасоник“ ради и то врло успешно. На већини осталих фирми или катанац или понеки радник. А шта је са три фирме које су требале да препороде добро уздрману ресавску пољопривреду?
Ни најбољим познаваоцима свилајначких прилика није лако да утврде редослед доласка две назовимо их „киселе“ фирме, јер им је основни програм производња и прерада краставаца- корнишона. На крају ђе се испоставити да то и није битно, јер су обе фирме толико повезане да је готово свеједно ко је ко, а у пару се све лакше ради. И да чорба буде гушћа ту је и зачинско биље. Читава интернационална плејада власника (Холанђани, Јевреји, Американци, Срби, Швајцарци…).
(из текста Слободана Раковића објављеног у Привредном прегледу )