Notice: Function _load_textdomain_just_in_time was called incorrectly. Translation loading for the yith-footer-banner domain was triggered too early. This is usually an indicator for some code in the plugin or theme running too early. Translations should be loaded at the init action or later. Please see Debugging in WordPress for more information. (This message was added in version 6.7.0.) in /home/resavskipostonos/public_html/wp-includes/functions.php on line 6131 медији, издаваштво, вести, | - Part 7 Deprecated: WP_Dependencies->add_data() је позван са предметом који је застарео почев од издања 6.9.0! IE conditional comments are ignored by all supported browsers. in /home/resavskipostonos/public_html/wp-includes/functions.php on line 6131
медији, издаваштво, вести,
текстови који се пишу на терену, и објављују уживо, интернет додатак ресавског поштоноше
У септембру 1871. Јован Шарић свештеник на служби у Свилајнцу, покреће први лист у унутрашњости Србије, „Ресавски поштоноша“. Био је издавач и главни уредник листа. Поштоноша је штампан на две стране, формат 41 x 25 cm. Примрак је коштао 48 гроша. Излазио је два пута месечно, а каубојска слова у наслову листа била су у моди међу западним Србима. Штампан је у Панчеву и дешавало се да буде више дана задржан на ћумуркани (царини) у Београду. На молбу Шарића, министар унутрашњих дела одобрава штампање у Београду…
медији, издаваштво, вести, Ресавски поштоноша, вести из Свилајнца, Деспотовца и околине, СВЕ О РЕСАВСKОМ KРАЈУ
ВЕСТИ И НОВОСТИ ГОРЊЕ И ДОЊЕ РЕСАВЕ - ВАШ РЕСАВСKИ ПОШТОНОША mediji, izdavaštvo, vesti, Resavski poštonoša, resavski postonosa, vesti iz Svilajnca, Despotovca i okoline
Kако године пролазе, сећања бивају све јача на село у ком сам рођен и провео детињство. Село Елеза Општина Качаник. Не могу да заборавим велико двориште Марка и Анђелка Глоговца, где сам са мојим братом од тетке Савом и братом Душаном долазио у башту на крушке. Била је увек ту моја тетка Мила Радуловић где сам брао трешње. Код стрица Станише на бунару смо напајали говеда. Као да је јуче било предочима ми основна школа у Раци и учитеља Танаска из Урошевца. Нисам заборавио ни другове са којима сам се рво у дворишту школе међу којима Дана Чупковића и Илију Андрића. Увек је било без победника. Вукосава Пејдо је била једина девојчица и разреду те 1958 године.
Кућа у селу Елези.
Најлепша су била сијела, када покојни отац Божо упали фењер па зими кроз Пантића шуму на сијела. Снијег изнад појаса, прво код Ћалија, Душана Лаза, па други дан код Каришика, Зеленовића, Куртеса, Костића, Лазетића, мало даље код Павла Андрића, а понекад и до Кртолица до Коста и Вељка. Најдаље је било у Танкосић код Новокмета. Старији су играли карте и причали о Краљу Петру, у чијој гарди је служио мој отац Божо,о биткама на Косову, Мојковцу, Чегр. А често би мој стриц Станиша пјевао уз гус ле, ђе би се сви претворили у уво. Ми млађи пуштали би пјесме на грамафону .Од свега најлепше су биле игранке у школи ђе је свирао Витко из Старог Качаника, уз кола било је и пролетера, па богами и ганги.По одбојци и фудбалу на Рајковој ливади, били смо непобедиви. Раде Братић, Јанко Андрић, Ранко Каришић и Новица Вујичић, са осталима били су непобедива екипа у фудбалу- Тукли смо чак и гарнизон из Скопља кад би логоровао на Макљуми. Било је то село од 47 кућа ,са око 300 Срба, просек је био петоро ђеце. На реци Неродимци смо ловили ракове и шкољке, а на Лепенцу се купали у Каменици и Догановићу код воденице. Били су срећни дани, испуњени љубављу, спортом и дружењем, који се не могу никад заборавити. Сви моји животни путеви који су ме водили, по Охриду, Софији, Инстамбулу, Каиру, Сирији, Алепу и осталим градовима света, незначе много за моју Елезу и кућу у којој сам рођен.
Први локални лист у Србији ‘Ресавски поштоноша'“ насловни је текст бесплатног примерка новина чији су уредник и новинари данас у Свилајнцу обележили 150 година од оснивања.
Радослав Лазић, Нино Брајовић, Раде Ђорђевић и Драган Тодоровић Радослав Лазић, Нино Брајовић, Раде Ђорђевић и Драган Тодоровић.
Од 2015. године излазе као онлајн издање, а датум покретања је септембар 1871. године. „Ресавског поштоношу“ покренуо је свештеник Јован Шарић који је дошао на службу у Свилајнац. Објавио је 11 бројева после којих је уследила пауза до 1991. године. Затим је лист поново почео да излази. Објављено је пет бројева после којих поново следи прекид до доласка Радета Ђорђевића у Свилајнац, садашњег уредника, који обнавља традицију, штампа новине, а затим, 2015. године, прелази на онлајн издање.
Свечаност је окупила новинаре и медијске раднике из Свилајнца, Београда, Крагујевца, Лапова, универзитетске професоре, интелектуалце.
Уредник Ресавског поштоноше Раде Ђорђевић захвалио се ресторану Двор и Центру за истраживања Ресава, после чега је фрулаш Мирослав Милић одсвирао „Маро Ресавкињо“ и „Ој војводо Синђелићу“.
Професор др. Зоран Војић говорио је о историјату Ресавског поштоноше.
„Јован Шарић је осетио потребу мале средине и покренуо новине. Свилајнац је имао једну од прве три болнице у Србији. Имао је Стевана Синђелића“, рекао је Војић који је за овај медиј рекао да је пример лепог новинарства.
Уредник Ђорђевић рекао је да објављују текстове са свих страна.
„Читају нас од Аустралије до Америке. Имамо подршку читалаца и захваљујући томе опстајемо“, рекао је Ђорђевић.
Генерални секретар УНС-а Нино Брајовић подсетио је присутне на 2008. годину када је локална власт избацила из уредно закупљених просторија редакције „Ресавског поштоноше“ и телевизије Ресава. Тада су и прекинули програм ове телевизије.
„УНС је недавно обележио 140 година. Десет година пре почео је да излази Поштоноша. И тих десет година мање довољно је да наше Удружење буде друго најстарије новинарско удружење у свету“, рекао је Брајовић.
Обележавању јубилеја присуствовали су и члан Управе УНС-а Драган Тодоровић и новинар Радослав Лазић, дугогодишњи члан УНС-а.
Раде Ђорђевић, главни и одговорни уредник Интернет портала „Ресавски поштоноша“ (постоји од маја 2015. године), уручио данас у ресторану „Двор“ у Свилајнцу признања заслужним појединцима.
Подржаваоци слободе јавне речи и поборници очувања традиције „Ресавског поштоноше“ у Свилајнцу, доживели су данас фрулашко појање „Ој, војводо Синђелићу“ Мирослава Милића – као химну вечите борбе Ресаваца и српског народа за слободу.
-Нема слободног човека без слободе мисли, говора и писане речи. Пре 150 година смо имали новине које су у Свилајнцу критиковале локалну власт, а данас имамо портал, који је наш „прозор у свет“ – једнодушни су били данас Свилајнчани, окупљени поводом обележавања великог јубилеја слободе новинарског стварања у Синђелићевој Ресави.
Саборовање поводом 150-годишњице „Ресавског поштоноше“ почело и окончано уз фрулашко умеће Мирослава Милића.
Раде Ђорђевић, дугогодишњи уредник емисије „Србије данас“ РТС, крајем прошлог и почетком овог века изабрао је Свилајнац за свој нови завичај. Свио је породично гнездо и одмах основао телевизију „Ресава“, која је објективно информисала јавност о свим догађајима. Све док „нова власт“ није одлучила да укине слободу штампе, па су 2008. године буквално на улицу избачене обе редакције, и телевизије и гласила „Ресавски поштоноша“. Подржан колегиницама и колегама новинарима, али и часним и поштеним људима који су дигли глас против неправде, што је учинило и Удружење новинара Србије, Раде Ђорђевић је и данас на бранику одбране слободне речи у ресавском крају. На понос и дику сећања данађњих потомака на јуначко дело Стевана Синђелића, који није улудо пао за слободу српског народа.
Ево шта је данас о овом догађају забележено и на сајту Удружења новинара Србије:
О приликама у којима је 1871. године настао „Ресавски поштоноша“, при чему је кључну улогу имао оснивач – свештеник Јован Шарић, надахнуто је говорио академик проф. др Зоран Војић, рођени Свилајнчанин, који је животни век провео у Београду, углавном радећи на Војно-медицинској академији као светски признат стручњак у области психијатрије.
Професор Војић је говорио о утицају француске „Париске комуне“ на збивања у Србији, указујући на тековине комуне које су одјекнуле и у оновременој Србији. Тад су укинути дугови грађана за станарину, престао је ноћни рад пекара, поједине фабрике су додељене на управљање радницима, а било је и нових установа којима су париски комунци желели да реализују идеје слободе и једнакости. Дах те слободе осетио се и у Србији, јер све што се дешавало у свету није остајало без одјека и на збивања у нашој земљи.
-Због популарности америчких фармера – каубоја у оновременој Србији, који су били симбол стварања новог света, у који су крајем 19. века пошли и многи Ресавци, чини се и више него ли из других делова Србије, свештеник Шарић је за назив „Ресавског поштоноше“ изабрао тзв. „каубојска слова“ – испричао је Раде Ђорђевић гостима ову занимљивост.
Иначе, са ресавским гастарбајтерима изгледа да је најбоље умео да разговора, и да се домаћински договара шта заједно могу да ураде на ползу Свилајнца, дугогодишњи председник општине крајем прошлог века, данас 74-годишњи Добривоје Будимировић Биџа. –Имао је Биџа разумевање за значај јавне речи, па и критике које су му упућиване, али данас није могао да дође због тога што је повредио ногу – објашњавали су гостима новинари „Ресавског поштоноше“.
Редакција првог локалног листа у Србији, „Ресавског поштоноше“, уручила је заслужним установама и појединцима пригодне захвалнице.
Говорећи о значају постојања и чувања традиције локалних гласила у Србији, попут „Ресавског поштоноше“ у Свилајнцу, Нино Брајовић, генерални секретар Удружења новинара Србије, поклонио је редакцији „Ресавског поштоноше“ вредну књигу аутора Мила Недељковића „Хроника удружења новинара Србије 1941-2006“, коју су објавили УНС и „Службени гласник“ 2009. године, на укупно 542 стране великог формата.
Насловна страна књиге Мила Недељковића „Хроника Удружења новинара Србије 1941-2006“.
Аранђеловачка Издавачка делатност „Стварност“ је Раду Ђорђевићу, одговорном уреднику портала „Ресавски поштоноша“ уручила повељу „за грађанску храброст и борбу за слободу информисања у Свилајнцу од 2005, а нарочито од 2008. године, кад је комисија општине Свилајнац насилно прекинула програм ТВ «Ресава» и заједно са редакцијом листа «Ресавски поштоноша» избацила новинаре на улицу, што је до сада незабележено у историји новинарства у Србији», уз напомену да се редакција и данас бори против информисања по диктату локалних моћника.
Колеге на јубиларном окупљању, слева: Радослав Лазић, Нино Брајовић, Раде Ђорђевић и Драган Тодоровић.
Борби за опстанак «Ресавског поштоноше» у Ресави Стевана Синђелића доприноси и аранђеловачко удружење «Павле Бакић», на понос истоименог средњовековног јунака, који је још далеке 1537. године јуначки пао у борби за слободу. Импресум «Ресавског поштоноше», у коме је као издавач уписано Удружење «Павле Бакић»
Поменимо и то како портали «Ресавски поштоноша» Свилајнац и «еСтварност» Аранђеловац већ три године имају изузетно лепу, колегијалну, сарадњу, на радост читалаца оба портала широм света, међу којима је знатно више Ресаваца од Шумадинаца.
Иначе, као што је познато читаоцима наших портала и пратиоцима на друштвеним мрежама, којих је и знатно више, према оба медија (званично уписана у Регистру медија Агенције за привредне регистре Републике Србије) представници локалних власти у обе општине се понашају, благо речено, крајње нетолерантно.
У средишту општине у пешачкој зони, Кривој чаршији и Синђелићевој улици налази се споменик Стевану Синђелићу, прослављеном јунаку из Првог српског устанка. Споменик је подигнут 31. маја 1991. године, на 182. годишњицу његове погибије на Чегру.
Споменик је уметничко дело академског вајара Михаила Пауновића. Урађен је у бронзи, импозантне величине, приказује препознатљив Синђелићев покрет – пуцањ у барут. Простор око споменика је дело уметникове импровизације шанца, у коме се историјски догађај збио на Чегру код Ниша.
Оштећења на спомен плочи Стевана Синђелића.
Овај споменик је први и до данас једини који је Ресава подигла свом јунаку Стевану Синђелићу.
Оштећења на споменику.Оштећења на споменику.Оштећења на тргу.Оштећења на тргу.Оштећења на тргу.
Једна од туристичких понуда Свилајнца је и обилазак овог споменика. Неодговорним понашањем појединаца и нередовним одржавањем споменички комплекс и околина имају оштећења која стварају ружну слику. Ако се из буџета општине издвајају знатна средства за популаризацију и развој туризма оваква оштећења на споменику и околини требало би редовно отклањати. На самој плочи са подацима о Стевану Синђелићу већ дужи период недостају слова, а има и оштећења на мермеру која се повремено и санирају. И околина споменика није у бољем стању има оштећења на одводним канализационим каналима. Недостаје део металних решетки која су велика опасност за пролазнике, а нарочито децу која користе овај простор за шетњу. Градска чесма са фонтаном у једном делу трга је право ругло.
Како смо раније писали, у пешачкој зони има и сувих стабала која годинама нису замењена новим зеленилом, а и она као и наведена оштећења на тргу пружају слику неуређености што у суштини Свилајнац није. Само редовним одржавањем оваква слика се може веома брзо променити.
На евиденцији Филијале Јагодина стање на дан 30.11.2021. године евидентирано је за општину Свилајнац 1.298 незапослена лица, од тога је 749 жена.
Учешће лица без квалификација и нискоквалификованих (I и II степен стручне спреме) износи 563 лицa, од тога 335 жена, са средњом стручном спремом (III – V степен) је 588, од тога 323 жене, док је са вишим и високим образовањем(VI – VIII степен) 147 незапослених лица, од тога 91 жена.
По свим квалификационим структурама већи је број незапослених особа женског пола. У наредном периоду, осим преквалификација неопходно је и радити на оснаживању женског предузетништва.
Коло воде они који прошли курс поштено и транспарентно и оверише полуквалификације које јаче од диплинга са редовног факса. Повереници и одани апаратчици као клан. Појавише се као спасиоци, без раднога искуства и способности, а стручну праксу обавили у „Гигиној“ крчми. У почетку будеш одани потрчко општих послова са столицом у ћошку који сања функцију паразита на телу народа. Стручни и способни се лукаво помере и препусте трон овоме са печатом странке оверену полуквалификацију економa који умисли да је најбољи и неприкосновен са овима из пашалука. За послушне постаје менагер с везама од кога им судбина зависи, запошљава, именује, поставља, а они гласају. Постаје култ свемогућег мага који дели дарове као миш бели срећу. Чудо невиђено у касаби, увек се до сада бирао добар домаћин и доказани стручњак на пословима и радним задацима који уливају поверење код раје. Прича се да од врха државе добио позив да помогне у пашалуку као способан кадар из провинције. У касаби је развио туризам, отворио парк из доба јуре са рептилима и 44 милиона подршке са народне грбаче годишње. Има сва права запошљавања кадрова из групе грађана које лично контролише да се не усели неки високо школовани кадар или недај боже доктор наука. Туризмолог послат на специјализацију по свету још се не враћа.
Регулисао реку која провалила бедем и изненадила посред центра касабе као никад у историји јер када се вода не дира она иде тамо где је природни ток. Био је неуспешни комадант штаба за одбрану од поплава.
Стандард немачки, а у касаби и селима уфитиљило, остали стари и немоћни, побољевају, лекови на тржишту скупи па се купују они јевтини, штеди се на здрављу. Демографија „језива“, рече министар у скупштини, али изгледа да наша касаба коју воде ови надарени не хаје ко ће све ово да плаћа кад народа све мање, а млади расути по свету. Домаћини куће зидали од темеља да будућност потомака буде чврста и сигурна, а ови данас у касаби то раде од крова. Нису ништа научили да се мора зарадити самопрегорним радом. Нервоза у касаби, ко ће сада да спроводи поштене набавке и тендере, занемели у парку код вулкана, ко ће да их „рани и тимари“. Именовао своју вечиту пратиљу још из 2000. године са радија, где било прво и једино његово запослење. Директор, а она обави посао и угуши слободне медије како би се уселио твцвц са познате адресе.
Узлетела у хијерархији клана, а сада и награђена за заменицу и њој довољна гимназија и две права. Полуправница без радног искуства али веран „тастер“ са препоруком поверенице, напредна за све идеологије и каријере. Сада постављење пука формалност, има све партијске „књишке“ у сефу. Тек ће књиге ситно слово да пишу за ово чудо рођено за све власти и прилике. Прича се да се спрема свечани испраћај менагера на нову дужност али мора и оставка да „падне“ да не буде празан ход. Није она прва повереница у историји касабе коју ће води „под заклетвом“. Њему ће лупати канте ови што не гласају, за заслуге личног стања јер не положи рачуне за трошење народних пара. Млада генерацијо, студирајте, докторирајте, будите светло за будућност, да живите достојанствено, чувате традицију дедова. Образ, част и поштење фамилије. Турке смо „испратили“ 1913. године, време је и за досманлије, вала још веће харачлије, сецикесе и развратнике.
Донета одлука о подизању споменика Милосаву Здравковићу Ресавцу у Свилајнцу
Према историјским изворима најзаслужнији за развој Свилајнца у првим деценијама 19. века био је Милосав Здравковић Ресавац, истакнути учесник Првог и Другог српског устанка. Био је први начелник Ресавског среза, потом Ћупријске нахије и члан Совјета и један од ретко писмених и богатијих људи Србије онога времена. Био је познат као човек од поверења кнеза Милоша и његов близак сарадник. Умро је 1854. године и сахрањен је у порти свилајначке цркве.
Милосав Здравковић Ресавац.
Када је реч о иницијативама за подизање споменика знаменитим свилајнчанима још прошле године на седници СО Свилајнац одржане 23. новембра одборик опозиције Мирољуб Спасојевић из ГГ „За бољи Свилајнац“ предложио је да се подигну споменици Димитрију Катићу и Милосаву Здравковићу Ресавцу. Између осталог за Здравковића је рекао: „Зашто ресавски војвода Милосав Здравковић Ресавац нема споменик у Свилајнцу? Има ова власт у виду да би требало да се одужимо јер је од села Свилајнац направио варошицу.“
Извод из записника са пете седнице СО Свилајнац од 23.11.2020. године.
Коначно, после готово годину дана донета је одлука да се подигне споменик Милосаву Здравковићу Ресавцу. На неколико седница скупштине општине покретана је иницијатива за домом пензионера и омладине. Минимизирани су овакви предлози опозиционих одборника неодговарајућим објашњењима, а сведоци смо да млади нарочито у јесењем и зимском периоду буквално немају место за дружење и забаву. Пред престојеће изборе у месним заједницама поједини житељи Свилајнца незнају где се налазе просторије, јер је у некадашњим кориснички сервис.
Р. П.
Notice: ob_end_flush(): Failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/resavskipostonos/public_html/wp-includes/functions.php on line 5481
