Да бисмо је сачували морамо је поштовати. Рециклирањем отпада смањујемо загађења. Због тога је неопходно определити контејнере и канте за разврставање отпада и то: пластике, метала, стакла, папира и остатке хране. Сведоци смо да у овим врелим данима горе депоније, али се из металних котејнера по улицама шири несносан мирис.
Излаз из насеља у Новом Саду.Улица Браће Југовића у Свилајнцу пре сечења липе и храста.Пањеви посечених стабала.Пањеви посечених стабала.
Планском садњом дрвећа помажемо природи да преради све већа аерозагађења. Међутим дешава се обрнуто непласком сечом шума остајемо без „плућа природе“ а одрона земље све више.
Шта ће остати поколењима ако се овако настави? То је брига сваког појединца али и ресорних министарстава.
Доживели смо да се у Свилајнцу, у ужем центру, посеку два вишедеценијска дрвета липа и храст која су се нашла на траси новог тротоара. Могла су да остану да је било добре воље а не самовоље.
У Новом саду на изласку из новосаграђеног елитног насеља велико дрво је остављено иако је на излазној фреквентној саобрађајници. Преовладала је љубав према природи.
Природа није свемогућа у пречишћавању отпада. Селекцијом и рециклажом смећа смањујемо загађење природе. За селекцију су у првој фази неопходна сабирна места где се он може разврстати. Наша земља има низак проценат рециклираног отпада, а проблеми са депонијама су све израженији.
Контејнери за селекцију отпада.
Први кораци ка селекцији смећа су контејнери у којима сваки грађанин може разврстати отпад. Поједине општине су увеле контејнере за поједине врсте отпада као на примеру са наших фотографија. Остатци од хране се могу добром селекцијом вишеструко искористити. Организованим приступом селекцији отпада комунална предузећа морају постати иницијатори оваквих акција.
На језеру запуштена обала, неуређени прилази, а у врелим данима излетници су потражили спас поред воде. Нажалост осим једног ресторана све осатло је запуштено. Поломљене клупе, препуне корпе смећа, непокошена трава, а туриста никад више. Овакав природни потенцијал би требао у будућности бити адекватније искоришћен.
Без воде, као најважнијег природног ресурса на земљи, живот није могућ. Приликом експлоатације воде све се више нагомилавају проблеми. Изворишта се загађују па поједини градови и општине муку муче са снабдевањем грађана водом за пиће. Светски стручњаци упозоравају да ће се ратови водити због воде. Локалне самоуправе имају значајну улогу у спровођењу заштите, спречавању загађења и планирању експлоатације. Постојећи водовод у Свилајнцу задовољава потребе по капацитету, а годинама се ради на развоју водоводне мреже према сеоским месним заједницама.
Како би се обезбедила здрава пијаћа вода одлуком скупштине општине почела је 2007. године градња фабрике за пречишћаавање воде. Подигнут је кредит, а укупна инвестиција је била око 2,4 милиона евра. Изграђен је објекат површине 1200 квадрата и резервоар, запремине 500 метара кубних. Део купљене опреме за пречишћавање воде био је монтиран у објекат. На изворишту “Перкићево” изграђена су два артреска бунара. Са првог дубине 152 метара добија се 700 литара воде у минуту.
Други ново изграђени бунар на изворишту „Перкићево“ новембра 2007. године.
На овај начин, како је тада процењено, водоснабдевање би се у општини решило за наредних педесет година. Део од подигнутог кредита планиран је да се утроши за пумпе и њихову аутоматизацију, замену азбестних цеви и друге потребе. Свечано отварање фабрике воде било је предвиђено за крај маја 2008. године.
O изградњи фабрике воде у Свилајнцу писали су медији
Цитирамо вест ТАНЈУГ-а
Извор: ТАНЈУГ 12.12.2006.|
Грађани Свилајнца на пролеће 2007. године добијају нову фабрику воде, инвестиција вредна 2 мил ЕУР.
Фонд за воде Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде и СО Свилајнац финансираће са око два мил ЕУР изградњу фабрике воде у тој општини, која ће бити завршена у марту или почетком априла 2007. године.
Фабрика ће бити изграђена на изворишту Перкићево, а градиће је фирма „Лад Београд“ и биће опремљена постројењима из Енглеске и Италије за елиминацију нитрата, са којим су, посебно током 2006. године, имали проблема у Свилајнцу.
Изградњом ове фабрике Свилајнац ће добити здравију и питку воду, а решиће се и проблем водоснабдевања за период дужи од 20 година.
Сведоци смо дасе отпад и смеће налази свуда око нас. Има га на улицама по градовима, потоцима, рекама, њивама, ливадама, пашњацима. Тамо где човек није крочио природа је сачувана. Главни загађивачи смо ми становници планете. Каква нас будућност чека ако смо немилосрдни према природи? Неопходно је предузети одговарајуће мере, повећати свест и пооштрити казнену политику.
На слици „дивља“ депонија у Црквенцу.На слици „дивља“ депонија у Црквенцу. Детаљ који показује да се брдо земље полако прекрива стуб за довод електричне енергије.
На слици „дивља“ депонија у Црквенцу. Брдо земље полако клизи према далеководу.На слици „дивља“ депонија у Црквенцу. На њој се свакодневно истовара смеће.
Шта су санитарне депоније и зашто су нам потребне?
Санитарна депонија, у складу са прописима ЕУ, има заштиту земље која спречава да ђубре и штетне материје продру до подземних вода, гасне бунаре за сакупљање штетних гасова, систем за компостирање, као и постројења за прераду отпадних вода.
Регионалне санитарне депоније изграђене до 2017. налазе се у Ужицу, Лапову, Кикинди, Јагодини, Лесковцу, Пироту, Сремској Митровици и Панчеву. Све остало се могу сматрати дивљим, сматрају стручњаци. Поред великих новчаних улагања неопходних за градњу преосталих депонија и затварање постојећих, потребно је успоставити систем управљања тим отпадом. То подразумева мере којима би се смањила количина отпада, поновну употребу оног који је могуће користити, рециклажу, енергетско искоришћење смећа, као и депоновање.
То значи да се већина општинских сметлишта још увек одржава у животу или боље рећи нелегалне су. На дивљим депонијама које ничу на сваком кораку заврши, према проценама, петина комуналног смећа Србије. Има их око 4.500 по наводима министра заштите животне средине. Без обзира колико их има оне су штетне и опасне.
Да ли је насипање земљом решење?
Ако се узме у обзир да смеће загађује подземне воде, земљиште а испарења ваздуз онда то није трајно решење. Студије показују да је слив Велике Мораве у Поморављу изузетно загађен. То загађење утиче и на подземне воде. Значи да су и бунари за снабдевање пијаћом водом угрожени. Због свега наведеног морамо бити одговорнији према рециклирању и складиштењу отпада.
У општини Свилајнац у Црквенцу на изласку из села према Гложану већ годинама се складишти различити отпад од грађевинског материјала, грања, стакла, пластике, гума, угинулих животиња или се испуштају тракторске цистерне које црпе септичке јаме. Током лета се осети несносан смрад, а пси луталице и дивље животиње хране се на депонији. Повремено отпад је радним машинама гуран низ падину. Ту се складиштио и камен за насипање пољских путева. Свакодневно се довози отпад на ову „дивљу“ депонију, а од недавно се насипа земљом из села где се ради канализација. Поједини мештани су огорчени што њихов проблем са овом депонијом не решава. Очекују помоћ надлежних, а планирају да помоћ потраже од појединих институцијама које се баве екологијом. Насипање земље прети опасност и стубовима за пренос електричне енергије који се налазе у близини.
Смеће бацају мештани из села па је неопходно повећати свест о штетности по околину оваквог начина бацања смећа али и пооштрити казнену политику. Надлежни би требали заштити депонију од даљег гомилања отпада и наћи решење за њено уклањање и санацију. Неки појединци предлажу да се после насипања земљом на том месту изгради парк. Очигледно нису размишљали да ће депонија испаравати али и загадити земљиште па и подземне воде. Једно је сигурно док штетност неправилног одлагања отпада не допре до наших глава биће пуно оваквих и сличних депонија и угрожавања животне околине. Ако волимо потомство онда им оставимо здраву животну средину јер природа не може сама да све очисти.
Лименке и други метални отпад бацају се неселектирано у смеће,а има га свуда око нас. Ако се већ организовано не ради селекција смећа контејнери са ознакама за врсту отпада помогли би да се отпад разврстава. Метални отпад се може рециклирати, а његовом продајом остваривала би се и финансијска средства. Развијене земље рециклирају и до 90% отпада, а има земаља које и купују отпад од других.
Лепшем животном окружењу можемо највише сами допринети. Уз машту и вољу простор који нас окружује пружаће нам, свакодневно колоритну слику и давати мотивацију. Ово је само један од примера како терасе могу постати зелене и цветне оазе.
