У спомен славним прецима

Бој на Чегру ( 1809. – 2019. )

Бој на Чегру окончан је 31.маја пуцњем војводе Синђелића у барутану.

     У Србији 1807. После кратког у борбама са Турцима, дошла је за српске устанике судбоносна 1809 година. Код Каменице, села надомак Ниша Срби су имали шест шанчева. У првом шанцу (на брду Чегар) био је војвода Стеван Синђелић са својих 3.000 ресаваца. Кад су Турци сазнали да су се две војводе, Хајдук Вељко и Петар Добрњац повукле с војском, и да су услед тога Срби ослабили, кренули су јаком војском на српске положаје на Чегру.

     Бој је почео у јутарњим часовима 19. маја 1809. (31. маја по новом календару). Турци су јуришали четири пута, али су их Синђелићеви јунаци одбили. Напослетку, преко оних који су изгинули и испунили ровове око шанца, Турци су на јуриш ушли у шанац. Сада је тек настао прави окршај. Борба пушкама, претворила се борбом кундацима, ножевима, хватање за гушу и за косу. Турцима су стално долазиле нове снаге, а Синђелић је остао сам.

     Кад је Стеван Синђелић видео да не може Турке истерати из шанца, да је много Срба изгинуло, а да не би пао жив Турцима у руке, опалио је из своје кубуре у пуну бурад барута и тако је завршио бој.
После овога, на Чегру је лежало око 16.000 Турака и 4.000 Срба. После ове погибије нишки паша је наредио Србима да све српске главе одсеку и однесу у Ниш. Ћурчије су одрали главе, предали паши, а овај нареди да се сазида Ћеле-кула. И дан данас овај споменик палим Чегарским браниоцима сеналази у Нишу и претворен је у спомен обележје.

     У спомен кући у којој је живео Синђелић у селу Грабовцу и центру Свилајнца где се налази његов споменик сваке године се одржају пригодни програми са називом „Синђелићеви дани“.

Alfons de Lamartin француски путописац је записао 1833. при посети Ћеле кули: „Нек Срби сачувају овај споменик! Он ће научити њихову децу колико вреди независност једног народа, показујући им по какву су је цену платили њихови очеви“

Р.П.