За спас села дизати Трећи српски устанак

„Морталитет већи од наталитета, а Србија се годишње смањи за 53.000 житеља. Леновац, Хајдук Вељка нема више потомака, Крајина, Стиг, „Јужна пруга“, Мачва, Шумадија и Поморавље, 50.000 кућа празно“.

            Предуго траје агонија наших села, или се олако прелазило преко вапаја српских домаћина.Као да се то није догађало нама и нас погађало, одлазак младих са села, наследника,чувара традиције. Неће имати Отаџбину кo да брани. Зашто се Држава овако неодговорно односила према овом питању свих питања и приоритету свих приоритета. Село платило највећу цену распада, бомбардовања, погибија. Српски домаћин се никад мање није питао. Први је на својој души осетио празнину, самовања на огњишту. Нема сељака у Скупштини да укажу на своје муке. Многа села су нестала,гробља зарасла у коров, нестајемо без трага да смо икад постојали. Кад започне месец на селу смрт води са 5:0. Морталитет већи од наталитета, а Србија се годишње смањи за 53.000 житеља. Леновац, Хајдук Вељка нема више потомака, Крајина, Стиг, „Јужна пруга“, Мачва, Шумадија и Поморавље, 50.000 кућа празно. Озбиљан програм иза кога мора да стоји држава, али сада не само о сваком селу, већ истрајна борба за сваког младог човека на селу, појединачно.Борба за опстанак младих на селу биће дугорочна и не сме да се претвори у стихију. Програм да буде обавеза свих будућих власти без обзира на политичко опредељење, ако треба и референдум да народ каже који је задатак најпречи у Србији.Неопходно је створити „језгр“ од три, пет, осма до десет младих на селу и чувати их као мало воде на длану. Као семе благородно и племенито. Омогућити им повољне кредите, уз ефикасну контролу да се средства „оплоде“ и врате.Гаранцијски фонд сељак не сме да губи ако ради. Без сточног капитала и засада, нема ослонца. Задруге су биле друга кућа за сељака, идеја која је блиска нашем бићу и менталитету што је још Светозар Марковић осетио и први основао 1871 године. Земљорадничко – потрошачку задругу у Србији „Ми потписани удружујемо свој рад и капитал да заједничким радом осигурамо себе и своје породице“.То је подигло село и Србију. Рад, слога, стрпљење, поверење и домаћинска брига. Искуство наших предака, па и нас старијих који смо радили на темељу њихових тековина данас је веома Драгоцено. Селу је непходно вратити Збор бирача (грађана) који бира скупштину и руководство од оних који живе међу њима, имају углед домаћина. Село треба да има свој буџет – своје паре, људи знају шта је „прече“ да се уради у селу на добро свих, да воде бригу о уређењу, чистоћи. Изабрани морају да Збору грађана полажу рачуне. До 1955 године села су била Општине, а после беху месне заједнице такође су располагали са својим парама и задовољавале своје потребе и мислиле на потомке, њихов останак и будућност.

            Да се избегне улога „шерифа“ који долазе о изборима у села као „деда мразеви“ нуде стандарде, канализације, лед сијалице, да косе траву на гробљу, крпе рупе на асфалту, уместо да људи са села у договору са својим руководством и решавају проблеме. Данас село нема свој новац, мало се пита, а млади су ван тока одлучивања, систем их не препознаје и мало уважава. Они треба да се питају и креирају свој живот на селу да се уведу у систем самоуправе кроз конкуренцију. Воле они своје село, не требају куће, штале и оборе да граде и тракторе своје имају. Држава треба САМО да стане иза њих. Сигурност на њиви да производе и од тога живе и планирају своју породицу која је гарант опстанка села Србије.

Мирољуб Спасојевић, председник скупштине

Удружења – виноградара и воћара „Димитрије Катић“ Црквенац – Свилајнац