Најстарији локални лист у Србији „Ресавски поштоноша“ обележио век и по од оснивања

Сећање на оснивање листа

           У септембру 1871. Јован Шарић, свештеник на служби у Свилајнцу, покреће први лист у унутрашњсти Србије „Ресавски поштоноша“. Био је издавач и главни уредник листа. „Поштоноша“ је штампан на две стране, формата 41 x 25 цм. Примерак је коштао 48 гроша. Излазио је два пута месечно, а каубојска слова у наслову листа била су у моди међу западним Србима. Штампан је у Панчеву и дешавало се да буде више дана задржан на ћумуркани (царини) у Београду. На молбу Шарића, министар унутрашњих дела одобрава штампање у Београду. Изашло је 11 бројева до краја 1872. године, а онда се лист угасио из неутврђених разлога. Ресавска библиотека је чувала све бројеве до 1916. године, када су Бугари уништили све библиотечке вредности, па и лист. Сачувани су бројеви 5. и 6. из 1871. који се налазе у Архиву Србије. То су они бројеви који су задржани на ћумуркани, а касније нађени у фиоци министра полиције.

            Када је свештеник Јован Шарић 1871. године основао први локални лист у Србији читаоци су имали могућност да се упознају са вестима из Свилајнца и других крајева. Генерације поштовалаца писане речи изучавале су његов новинарски рад и имали прилике да се упознају са важним догађајима онога доба.

Обнављања рада листа

          Схватајући вредност Шарићевог рада професор Миодра Марјановић обновио је рад „Ресавског поштоноше“ после 120 година 1991. године. Обновио га је књижевни клуб „Слово љубве“ у Свилајнцу, а по свом изгледу идентичан је Поштоноши који је основао Јован Шарић 1871. године.

           Прве три стране 12. броја биле су посвећене Јовану Шарићу и Поштоноши из 1871. Писало се о књижевности, поезији, фељтонистици, меомоарској грађи и суђењу књигама.

           И најзад, 1. септембра 1993. године окончао се и други живот Ресавског Поштоноше. Разлози су финансијске природе. О томе говори и податак да је цена 12. броја била 15 динара, а последњег 16. десет милиона ( 10 000 000). Инфлација је прогутала иначе скромне донације. Велики допринос, свакако и пресудни, пружили су сви дописници листа, одричући се хонорара за своје радове.

                   Информативни центар у Свилајнцу по трећи пут је обновио Поштоношу октобра 2005. године и објављује број 17. Редакцију су чинили новинари Радија С 94 и спољни сарадници. Велику подршку обнављању дала је локална самоуправа и Ресавска библиотека. Издавач је био Информативни центар Свилајнца. Поново је постао локални лист са вестима, репортажама и другим прилозима из Ресаве. Као месечник редовно је излазио до 2007.године, а после гашења Информативног центра повремено. Од 2015. године објављује се као интернет портал.

Свечаност поводом 150 година од оснивања листа

           Поштоваоци слободе јавне речи и поборници очувања традиције „Ресавског поштоноше“ окупили су се у Свилајнцу у ресторану „Двор“ да се подсете историје новинарства. Међу присутнима су били угледни доктори наука, представници Удружења новинара Србије, колега из других редакција, као и представници Центра за истраживање „Ресава“ са којим редакција листа блиско сарађује.

           Свечаност је отворио фрулаш Мирослав Милић инстументалом „Маро Ресавкињо“ која је својеврсна химна Ресаве.

           Нема слободног човека без слободе мисли, говора и писане речи. Пре 150 година смо имали новине које су биле информативног карактера али и критиковале власт. Данас је портал „Ресавски поштоноша“ наш прозор у свет, мимо диктата локалне власти. Слободу штампе покушала је да укине нова власт, па су 2008. године буквално на улицу избачене обе редакције, и телевизије и гласила „Ресавски поштоноша“. Подржан колегиницама и колегама новинарима, али и часним и поштеним људима који су дигли глас против неправде, што је учинило Удружење новинара Србије, „Ресавски поштоноша“ је и данас на бранику одбране слободне речи у ресавском крају. На понос и дику сећања данашњих потомака на јуначко дело Стевана Синђелића, који није улудо пао за слободу српског народа.

           О приликама у којима је 1871. године настао „Ресавски поштоноша“, при чему је кључну улогу имао оснивач – свештеник Јован Шарић, надахнуто је говорио академик проф. др Зоран Војић, рођени Свилајнчанин, који је животни век провео у Београду, углавном радећи на Војно-медицинској академији као светски признат стручњак у области психијатрије и психотерапије.

            Због популарности америчких фармера – каубоја у оновременој Србији, који су били симбол стварања новог света, у који су крајем 19. века пошли и многи Ресавци, чини се и више него ли из других делова Србије, свештеник Шарић је за назив „Ресавског поштоноше“ изабрао тзв. „каубојска слова“ – испричао је Раде Ђорђевић гостима ову занимљивост.

            Редакција првог локалног листа у Србији, „Ресавског поштоноше“, уручила је заслужним установама и појединцима пригодне захвалнице.

            Професор др Војић уручио је захвалницу емеритусу Животи Радосављевићу коме је пожелео пуно успеха у раду Универзитету „Никола Тесла“ из Београда. Захваљујући се на признању Радосављевић се захвалио на позиву на овакву свечаност када се многи часописи гасе. Рекао је да ће ово признање красити витрине са другима из Европе, Америке, Азије. Захвалио се професору Војиће који је имао неколико запажених предавања на њиховом факултету. Изразио је спремност да у границама могућности помогну све оно што је напредно из ове и других средина и када би смо сви по мало учинили за неко добро где би нама крај био.

            Уредник листа Раде Ђорђевић уручио је признање професору Војићу за дугогодишњу сарадњу, затим декану Факултета за пословне студије и право проф. доктору Милану Радосављевићу. Он је истакао да је 1871. године била Париска комуна и можемо замислити шта се тада дешавало, на овим просторима, колика је тада била Србија колико је била мала али скрома, поносита и жељна напретка. Данас је питање да ли ми имамо трачак и пламен те енергије који је тада буктио на овим просторима. Ако га имамо знаћемо да ценимо то што се тада родило у овом поносном листу. Признање ће нам бити инспирација да наставимо где су наши претци закорачили са жељом да се сталост листа и убудућности одржи.

             Захвалница је уручена професору доктору Бранку Тећановићу, који је рекао да је локали лист доказ да смо још тада били испред великих моћих економских држава ителектуалом моћи. Јубилеј од 150 година је импресивна и мало је средина које се тиме могу похвалити.

             О значају постојања и чувања традиције локалних гласила у Србији, попут „Ресавског поштоноше“ у Свилајнцу, Нино Брајовић, генерални секретар Удружења новинара Србије, рекао је да руководство локале самоуправе учинило низ незаконитих радњи према редакцијама ТВ „Ресава“ и „Ресавског поштооше“ када их је 2008 године избацило на улицу из уредно закупљеих просторија. Обећање да ће редакције вратити у просторије није испунио тадашњи заменик, а садашњи председник општине Предраг Милановић. Шест радника је остало без посла. Он и сада опстриуише, минимзира и омаловажава рад редакције на разне начине. Брајовић је нагласио да ће Удружење сваке године подсећати на датум када је прекршен закон према наведеним редакцијама. Поклонио је редакцији „Ресавског поштоноше“ вредну књигу аутора Милана Недељковића „Хроника удружења новинара Србије 1941-2006“, коју су објавили УНС и „Службени гласник“ 2009. године, на укупно 542 стране великог формата.

            Аранђеловачка Издавачка делатност „Стварност“ је Радету Ђорђевићу, одговорном уреднику портала „Ресавски поштоноша“ уручила повељу „за грађанску храброст и борбу за слободу информисања у Свилајнцу од 2005, а нарочито од 2008. године, кад је комисија општине Свилајнац насилно прекинула програм ТВ „Ресава“ и заједно са редакцијом листа „Ресавски поштоноша“ избацила новинаре на улицу, што је до сада незабележено у историји новинарства у Србији“, уз напомену да се редакција и данас бори против информисања по диктату локалних моћника.

             Захвалнице су уручене за дугогодишњу сарадњу: Драгану Тодоровићу, Радету Вујичићу и Слаћану Симићу.

           Званични део свечаности завршио је фрулаш нумером „Ој војводо Синђелићу“.

             Била је ово прилика да се век и по од оснивања „Ресавског поштоноше“ обележи пригодном свечаношћу и јубиларним штампаним издањем. Редакција ће и убудуће радити у интересу грађана и Свилајнца, Ресаве и новинарства уопште. Власти се мењају, а новинари остају верни свом послу.

Р. П.

Фото: Б. Живковић, Д. Станисављевић