Илегално-легална депонија
yith-footer-banner domain was triggered too early. This is usually an indicator for some code in the plugin or theme running too early. Translations should be loaded at the init action or later. Please see Debugging in WordPress for more information. (This message was added in version 6.7.0.) in /home/resavskipostonos/public_html/wp-includes/functions.php on line 6131
У селу Гложану код Свилајнца одржана је редовна скупштина Удружења пчелара „Липа“ Гложане уз присуство чланова и гостију. Детаљније
Јужно од Миљковог манастира, на пет километара удаљености од средишта Гложана, на самој обали Велике Мораве налази се манастир Златенац. Његово постојање забележено је у 15. веку.
Место на коме је манастир од давнина је познато као „Црквине“. Детаљније
На уласку у Гложане, из правца Црквенца, десно се одваја пут за Миљков манастир, на два километра југозападно од центра села. У приобаљу Велике Мораве, на заравни окруженој
шумовитим брежуљцима, простире се лепо уређен манастирски комплекс, који је састоји од цркве посвећене Ваведењу Свете Богородице, једног великог двоспратног и два мања конака. Као друга Ресавска школа, задужбина Деспота Стефана Лазаревића, имао је значајну улогу јер су у њему, према подацима из летописа, у „тишини радили књижевници ресавски“, црквене књиге овде су преписиване тек после 1420. године. У Миљковом манастиру пре избијања устанка радила је манастирска школа коју су похађали шаци између осам и 20 година. Већина ученика савладавши основну писменост, одлазила су у села да народу буду писари, кнезови и учитељи. Ту су се писмености научили Петар Јаковљевић, врховни српски кнез, Јован Ранчић, један од првих српских учитеља, ресавски војвода Стеван Синђелић, Милосав Здравковић Ресавац, кнез Ћупријске нахије и многи други.
Миљков манастир се раније звао Буковица, по суседном селу које је некада лежало на ушћу Гложанске реке у Велику Мораву, а које одавно не постоји.Пред Први српски устанак за свештеника долази Миљко Ристић који се посветио поновној обнови манастира и конака. Он се повезао са Карађорђем и другим знаменитим људима с друге стране Велике Мораве. У манастиру су се састајали и повезивали устаници и њихове вође , народни кнезови и војводе.
Манастир се први пут помиње у турском попису као манастир Ваведење Пресвете Богородице настао средином 18. века. Године 1811. кнез Миљко Томић подигао је цркву на старим темељима, али су је турци порушили 1813. По Миљку Томићу, богатом трговцу из Гложана, који је и сам пред смрт дошао у манастир и у њему умро, манастир, храм Ваведења Пресвете Богородице назван је Миљков манастир. Значајну улогу манастир је имао у време Првог српског устанка, због положаја а и због попа Миљка који је био у сродству са Карађорђем. Прво звоно које је зазвонило у ослобођеној Србији припадало је Миљковом манастиру, „ ливено за владе врховног вожда народа српског Георгија Петровича“, а однето у Крагујевац у доба кнеза Милоша 1830.године.
Зна се да је у манастиру у 18. и 19. веку радила школа коју је поред осталих, похађао и обер кнез Петар Гложанац, а вероватно отуда и знатан број богослужбених књига и нешто мањих грађанских које се чувају у манастиру. Данашња црква и два старија конака, подигнути су 1856. године заслугом игумана Хаџи-Пантелејмона из Гложана за време владавине кнеза Александра Карађорђевића и митрополита Петра. Црква је сазидана од камена у облику тролиста,а изнутра је сва осликана живим бојама руком монаха Наума (Андрића)1967./1968. године. То су копије најлепших средњевековних фресака. Неки делови зидних слика потичу из времена боравка руских калуђера, емиграната, који су у знатном броју дошли почетком 1926. године. Наиме, споразумом српске и руске цркве, Миљков манастир је те године проглашен за српско-руски општежитељни манастир. Придошли монаси, који су углавном били интелектуалци, унапредили су манастирски живот, па је манастир у имовинском погледу знатно напредовао. Један учени Рус, Михаил Максимович, који се овде замонашио под духовним именом Јован и живео од 1926. до 1934. године, уздигао се касније до епископа Јована Шангајског, светитеља који се прочуо као заштитник путника.
Рушен, паљен и обнављан у прошлости, Миљков манастир је настао да живи и у наше време, представљајући једну од највећих светиња у овом крају.
РП

фото: Р. Живановић
Иако у осмој деценији Радиша Пантић (76), самоуки уметник из Гложана, недавно је ручно направио виолину. Уз помоћ снимака са интренета и виолине коју му је донео познати виолиниста из Свилајнца Јован Станковић, Пантић је ручно, део по део, израдио нову. Укупно је урадио три, прву мало већу од обичне, али звуком који подсећа на виолончело. Друге две су мање и више личе на виолине. У раду је испоштовао и препоруке Станковића о врсти дрвета од којих се шта ради. Алате и моделе сам је урадио од дрвета. И за финалну обраду користио је материјале који доприносе бољем звуку.


Да ли тешко детињство или јака воља
за радом учинили су да се Пантић осим пољопривреде бави пчеларством, зидањем, израдом мозаика, скулптура од бетона, столарским занатом, свира хармонику и фрулу, слика, ради дуборезе, пише текстове за народне песме и до сада је снимио четири диска. Учесник је неколико ликовних колонија, а слике и дуборезе је излагао у Свилајнцу.
У свом атељеу има велики број слика и дубореза, а у дворишту је извајао шумадинца са хармоником у природној величини, који привлачи пажњу пролазницима и туристима приликом одласка за манастир Златенац. Посматрајући своју фотографију са хармоником, урадио је дуборез са својим ликом у народној ношњи. Неуморни Радиша Пантић је веома задовољан направљеном виолином на којој учи да свира народна кола.