Ресавски поштоноша периодични часопис из Свилајнца: 1871. Јован Шарић свештеник на служби у Свилајнцу, покреће први лист у унутрашњости Србије, „Ресавски поштоноша“ медији, издаваштво, вести из Свилајнца, Деспотовца и околине, СВЕ О РЕСАВСKОМ KРАЈУ, ВЕСТИ И НОВОСТИ ГОРЊЕ И ДОЊЕ РЕСАВЕ - ВАШ РЕСАВСKИ ПОШТОНОША, mediji, izdavaštvo, vesti iz Svilajnca, Despotovca i okoline
Члановима Удружења воћара и виноградара „Димитрије Катић“, Црквенаца у сарадњи са Оделењем за пољопривреду Општине Свилајнац одобрена су средства за набавку садница за подизање нових засада. Ребалансом буџета У октобру 2021 године издвојено је 500 хиљада динара за набавку садног материјала. Урађена је документација уз помоћ службених лица општине,трезора и банке „Поштанска штедионица“. Саднице су набављене преко овлашћеног и регистрованог Расадника „Гроф оф Милутовац“ које су испоручене и подељене 27.12 2021 године члановима Удружења из Црквенца, Дубља, Кушиљева и Свилајнца. Засадиће се 3800 садница, највише шљива „чачанских“ сорти, ораха „чендлер“, кајсија, крушака и винове лозе где су махом, традиционалне, аутохтоне,сорте. Удружење је имало потреба за 7.500 садница за 15 чланова али није било више средстава у општини. Има воље међу пољопривредницима за подизањем нових засада.
Подела садница у ЦрквенцуПодела садница у Црквенцу.
Удружење „Димитрије Катић“ је основано 2012. године у подруму Црквенац. У два наврата 2015 године од одељења пољопривреде требовано је 10.500 садница и 2017 године 11.000 садног материјала. Тражена је помоћ надлежних општинских служби али није било позитивног решења и одговора. У међувремену је основана 2020 године и Земљораднико виноградарско воћарска задруга „Црквеначки Чокот“ такође у селу Црквенцу. Задруга очекује помоћ из Министарства пољопривреде и канцеларије за „Бригу о селу“ да из текућих акција искористи средства намењених новооснованим задругама. У сарадњи са Пољопривредно саветодавном службом Јагодина, Удружење ће организовати предавање као и узимање узорака земљишта за анализу са парцела, чланова удружења и задругара. Постоји велико интересовање за садницама и помоћ је неопходна како од стране државе тако и општине јер недостају финансијска средства код заинтересованих. Важно је да има воље поготову код млађих чланова са завршеном пољопривредном школом. Већина чланова већ поседује индивидуалне засаде воћака и винове лозе, а неки ће имати ватрено крштење да по први пут својом руком засаде воћке на дедовини. Будућност је изградња хладњаће и прерађивачких капацитета.
Кренула је борба за опстанак села, поготову младих и неопходна је стална брига у првом реду свих одговорних од локала до државе који треба да буду на терену и пружају помоћ.
Децембар 2021 године
М. Спасојевић, председник скупштине Удружења „Димитрије Катић“
У септембру 1871. Јован Шарић, свештеник на служби у Свилајнцу, покреће први лист у унутрашњсти Србије „Ресавски поштоноша“. Био је издавач и главни уредник листа. „Поштоноша“ је штампан на две стране, формата 41 x 25 цм. Примерак је коштао 48 гроша. Излазио је два пута месечно, а каубојска слова у наслову листа била су у моди међу западним Србима. Штампан је у Панчеву и дешавало се да буде више дана задржан на ћумуркани (царини) у Београду. На молбу Шарића, министар унутрашњих дела одобрава штампање у Београду. Изашло је 11 бројева до краја 1872. године, а онда се лист угасио из неутврђених разлога. Ресавска библиотека је чувала све бројеве до 1916. године, када су Бугари уништили све библиотечке вредности, па и лист. Сачувани су бројеви 5. и 6. из 1871. који се налазе у Архиву Србије. То су они бројеви који су задржани на ћумуркани, а касније нађени у фиоци министра полиције.
Када је свештеник Јован Шарић 1871. године основао први локални лист у Србији читаоци су имали могућност да се упознају са вестима из Свилајнца и других крајева. Генерације поштовалаца писане речи изучавале су његов новинарски рад и имали прилике да се упознају са важним догађајима онога доба.
Обнављања рада листа
Схватајући вредност Шарићевог рада професор Миодра Марјановић обновио је рад „Ресавског поштоноше“ после 120 година 1991. године. Обновио га је књижевни клуб „Слово љубве“ у Свилајнцу, а по свом изгледу идентичан је Поштоноши који је основао Јован Шарић 1871. године.
Прве три стране 12. броја биле су посвећене Јовану Шарићу и Поштоноши из 1871. Писало се о књижевности, поезији, фељтонистици, меомоарској грађи и суђењу књигама.
И најзад, 1. септембра 1993. године окончао се и други живот Ресавског Поштоноше. Разлози су финансијске природе. О томе говори и податак да је цена 12. броја била 15 динара, а последњег 16. десет милиона ( 10 000 000). Инфлација је прогутала иначе скромне донације. Велики допринос, свакако и пресудни, пружили су сви дописници листа, одричући се хонорара за своје радове.
Информативни центар у Свилајнцу по трећи пут је обновио Поштоношу октобра 2005. године и објављује број 17. Редакцију су чинили новинари Радија С 94 и спољни сарадници. Велику подршку обнављању дала је локална самоуправа и Ресавска библиотека. Издавач је био Информативни центар Свилајнца. Поново је постао локални лист са вестима, репортажама и другим прилозима из Ресаве. Као месечник редовно је излазио до 2007.године, а после гашења Информативног центра повремено. Од 2015. године објављује се као интернет портал.
Свечаност поводом 150 година од оснивања листа
Поштоваоци слободе јавне речи и поборници очувања традиције „Ресавског поштоноше“ окупили су се у Свилајнцу у ресторану „Двор“ да се подсете историје новинарства. Међу присутнима су били угледни доктори наука, представници Удружења новинара Србије, колега из других редакција, као и представници Центра за истраживање „Ресава“ са којим редакција листа блиско сарађује.
Свечаност је отворио фрулаш Мирослав Милић инстументалом „Маро Ресавкињо“ која је својеврсна химна Ресаве.
Фрулаш, Мирослав Милић.
Нема слободног човека без слободе мисли, говора и писане речи. Пре 150 година смо имали новине које су биле информативног карактера али и критиковале власт. Данас је портал „Ресавски поштоноша“ наш прозор у свет, мимо диктата локалне власти. Слободу штампе покушала је да укине нова власт, па су 2008. године буквално на улицу избачене обе редакције, и телевизије и гласила „Ресавски поштоноша“. Подржан колегиницама и колегама новинарима, али и часним и поштеним људима који су дигли глас против неправде, што је учинило Удружење новинара Србије, „Ресавски поштоноша“ је и данас на бранику одбране слободне речи у ресавском крају. На понос и дику сећања данашњих потомака на јуначко дело Стевана Синђелића, који није улудо пао за слободу српског народа.
Детаљ са свечаности.
О приликама у којима је 1871. године настао „Ресавски поштоноша“, при чему је кључну улогу имао оснивач – свештеник Јован Шарић, надахнуто је говорио академик проф. др Зоран Војић, рођени Свилајнчанин, који је животни век провео у Београду, углавном радећи на Војно-медицинској академији као светски признат стручњак у области психијатрије и психотерапије.
Емеритус, Живота Радосављевић.
Због популарности америчких фармера – каубоја у оновременој Србији, који су били симбол стварања новог света, у који су крајем 19. века пошли и многи Ресавци, чини се и више него ли из других делова Србије, свештеник Шарић је за назив „Ресавског поштоноше“ изабрао тзв. „каубојска слова“ – испричао је Раде Ђорђевић гостима ову занимљивост.
Редакција првог локалног листа у Србији, „Ресавског поштоноше“, уручила је заслужним установама и појединцима пригодне захвалнице.
Признање Животи Радосављевићу.
Професор др Војић уручио је захвалницу емеритусу Животи Радосављевићу коме је пожелео пуно успеха у раду Универзитету „Никола Тесла“ из Београда. Захваљујући се на признању Радосављевић се захвалио на позиву на овакву свечаност када се многи часописи гасе. Рекао је да ће ово признање красити витрине са другима из Европе, Америке, Азије. Захвалио се професору Војиће који је имао неколико запажених предавања на њиховом факултету. Изразио је спремност да у границама могућности помогну све оно што је напредно из ове и других средина и када би смо сви по мало учинили за неко добро где би нама крај био.
Уредник листа Раде Ђорђевић уручио је признање професору Војићу за дугогодишњу сарадњу, затим декану Факултета за пословне студије и право проф. доктору Милану Радосављевићу. Он је истакао да је 1871. године била Париска комуна и можемо замислити шта се тада дешавало, на овим просторима, колика је тада била Србија колико је била мала али скрома, поносита и жељна напретка. Данас је питање да ли ми имамо трачак и пламен те енергије који је тада буктио на овим просторима. Ако га имамо знаћемо да ценимо то што се тада родило у овом поносном листу. Признање ће нам бити инспирација да наставимо где су наши претци закорачили са жељом да се сталост листа и убудућности одржи.
Академик, прфесор др Зоран Војић са признањем.
Захвалница је уручена професору доктору Бранку Тећановићу, који је рекао да је локали лист доказ да смо још тада били испред великих моћих економских држава ителектуалом моћи. Јубилеј од 150 година је импресивна и мало је средина које се тиме могу похвалити.
Професор. др Милан Радосављевић, декан.
О значају постојања и чувања традиције локалних гласила у Србији, попут „Ресавског поштоноше“ у Свилајнцу, Нино Брајовић, генерални секретар Удружења новинара Србије, рекао је да руководство локале самоуправе учинило низ незаконитих радњи према редакцијама ТВ „Ресава“ и „Ресавског поштооше“ када их је 2008 године избацило на улицу из уредно закупљеих просторија. Обећање да ће редакције вратити у просторије није испунио тадашњи заменик, а садашњи председник општине Предраг Милановић. Шест радника је остало без посла. Он и сада опстриуише, минимзира и омаловажава рад редакције на разне начине. Брајовић је нагласио да ће Удружење сваке године подсећати на датум када је прекршен закон према наведеним редакцијама. Поклонио је редакцији „Ресавског поштоноше“ вредну књигу аутора Милана Недељковића „Хроника удружења новинара Србије 1941-2006“, коју су објавили УНС и „Службени гласник“ 2009. године, на укупно 542 стране великог формата.
Аранђеловачка Издавачка делатност „Стварност“ је Радету Ђорђевићу, одговорном уреднику портала „Ресавски поштоноша“ уручила повељу „за грађанску храброст и борбу за слободу информисања у Свилајнцу од 2005, а нарочито од 2008. године, кад је комисија општине Свилајнац насилно прекинула програм ТВ „Ресава“ и заједно са редакцијом листа „Ресавски поштоноша“ избацила новинаре на улицу, што је до сада незабележено у историји новинарства у Србији“, уз напомену да се редакција и данас бори против информисања по диктату локалних моћника.
Професор др Бранко Тешановић.Захвалница УНС-у за подршку ,,Ресавском поштоноши“ (Нино Брајовић).Поклон УНС-а ,,Ресавском поштоноши“.Драган Тодоровић, уредник -Стварности.Раде Вујичић.Захвалница Слађану Симићу.
Захвалнице су уручене за дугогодишњу сарадњу: Драгану Тодоровићу, Радету Вујичићу и Слаћану Симићу.
Званични део свечаности завршио је фрулаш нумером „Ој војводо Синђелићу“.
Била је ово прилика да се век и по од оснивања „Ресавског поштоноше“ обележи пригодном свечаношћу и јубиларним штампаним издањем. Редакција ће и убудуће радити у интересу грађана и Свилајнца, Ресаве и новинарства уопште. Власти се мењају, а новинари остају верни свом послу.
Kако године пролазе, сећања бивају све јача на село у ком сам рођен и провео детињство. Село Елеза Општина Качаник. Не могу да заборавим велико двориште Марка и Анђелка Глоговца, где сам са мојим братом од тетке Савом и братом Душаном долазио у башту на крушке. Била је увек ту моја тетка Мила Радуловић где сам брао трешње. Код стрица Станише на бунару смо напајали говеда. Као да је јуче било предочима ми основна школа у Раци и учитеља Танаска из Урошевца. Нисам заборавио ни другове са којима сам се рво у дворишту школе међу којима Дана Чупковића и Илију Андрића. Увек је било без победника. Вукосава Пејдо је била једина девојчица и разреду те 1958 године.
Кућа у селу Елези.
Најлепша су била сијела, када покојни отац Божо упали фењер па зими кроз Пантића шуму на сијела. Снијег изнад појаса, прво код Ћалија, Душана Лаза, па други дан код Каришика, Зеленовића, Куртеса, Костића, Лазетића, мало даље код Павла Андрића, а понекад и до Кртолица до Коста и Вељка. Најдаље је било у Танкосић код Новокмета. Старији су играли карте и причали о Краљу Петру, у чијој гарди је служио мој отац Божо,о биткама на Косову, Мојковцу, Чегр. А често би мој стриц Станиша пјевао уз гус ле, ђе би се сви претворили у уво. Ми млађи пуштали би пјесме на грамафону .Од свега најлепше су биле игранке у школи ђе је свирао Витко из Старог Качаника, уз кола било је и пролетера, па богами и ганги.По одбојци и фудбалу на Рајковој ливади, били смо непобедиви. Раде Братић, Јанко Андрић, Ранко Каришић и Новица Вујичић, са осталима били су непобедива екипа у фудбалу- Тукли смо чак и гарнизон из Скопља кад би логоровао на Макљуми. Било је то село од 47 кућа ,са око 300 Срба, просек је био петоро ђеце. На реци Неродимци смо ловили ракове и шкољке, а на Лепенцу се купали у Каменици и Догановићу код воденице. Били су срећни дани, испуњени љубављу, спортом и дружењем, који се не могу никад заборавити. Сви моји животни путеви који су ме водили, по Охриду, Софији, Инстамбулу, Каиру, Сирији, Алепу и осталим градовима света, незначе много за моју Елезу и кућу у којој сам рођен.
Први локални лист у Србији ‘Ресавски поштоноша'“ насловни је текст бесплатног примерка новина чији су уредник и новинари данас у Свилајнцу обележили 150 година од оснивања.
Радослав Лазић, Нино Брајовић, Раде Ђорђевић и Драган Тодоровић Радослав Лазић, Нино Брајовић, Раде Ђорђевић и Драган Тодоровић.
Од 2015. године излазе као онлајн издање, а датум покретања је септембар 1871. године. „Ресавског поштоношу“ покренуо је свештеник Јован Шарић који је дошао на службу у Свилајнац. Објавио је 11 бројева после којих је уследила пауза до 1991. године. Затим је лист поново почео да излази. Објављено је пет бројева после којих поново следи прекид до доласка Радета Ђорђевића у Свилајнац, садашњег уредника, који обнавља традицију, штампа новине, а затим, 2015. године, прелази на онлајн издање.
Свечаност је окупила новинаре и медијске раднике из Свилајнца, Београда, Крагујевца, Лапова, универзитетске професоре, интелектуалце.
Уредник Ресавског поштоноше Раде Ђорђевић захвалио се ресторану Двор и Центру за истраживања Ресава, после чега је фрулаш Мирослав Милић одсвирао „Маро Ресавкињо“ и „Ој војводо Синђелићу“.
Професор др. Зоран Војић говорио је о историјату Ресавског поштоноше.
„Јован Шарић је осетио потребу мале средине и покренуо новине. Свилајнац је имао једну од прве три болнице у Србији. Имао је Стевана Синђелића“, рекао је Војић који је за овај медиј рекао да је пример лепог новинарства.
Уредник Ђорђевић рекао је да објављују текстове са свих страна.
„Читају нас од Аустралије до Америке. Имамо подршку читалаца и захваљујући томе опстајемо“, рекао је Ђорђевић.
Генерални секретар УНС-а Нино Брајовић подсетио је присутне на 2008. годину када је локална власт избацила из уредно закупљених просторија редакције „Ресавског поштоноше“ и телевизије Ресава. Тада су и прекинули програм ове телевизије.
„УНС је недавно обележио 140 година. Десет година пре почео је да излази Поштоноша. И тих десет година мање довољно је да наше Удружење буде друго најстарије новинарско удружење у свету“, рекао је Брајовић.
Обележавању јубилеја присуствовали су и члан Управе УНС-а Драган Тодоровић и новинар Радослав Лазић, дугогодишњи члан УНС-а.
Раде Ђорђевић, главни и одговорни уредник Интернет портала „Ресавски поштоноша“ (постоји од маја 2015. године), уручио данас у ресторану „Двор“ у Свилајнцу признања заслужним појединцима.
Подржаваоци слободе јавне речи и поборници очувања традиције „Ресавског поштоноше“ у Свилајнцу, доживели су данас фрулашко појање „Ој, војводо Синђелићу“ Мирослава Милића – као химну вечите борбе Ресаваца и српског народа за слободу.
-Нема слободног човека без слободе мисли, говора и писане речи. Пре 150 година смо имали новине које су у Свилајнцу критиковале локалну власт, а данас имамо портал, који је наш „прозор у свет“ – једнодушни су били данас Свилајнчани, окупљени поводом обележавања великог јубилеја слободе новинарског стварања у Синђелићевој Ресави.
Саборовање поводом 150-годишњице „Ресавског поштоноше“ почело и окончано уз фрулашко умеће Мирослава Милића.
Раде Ђорђевић, дугогодишњи уредник емисије „Србије данас“ РТС, крајем прошлог и почетком овог века изабрао је Свилајнац за свој нови завичај. Свио је породично гнездо и одмах основао телевизију „Ресава“, која је објективно информисала јавност о свим догађајима. Све док „нова власт“ није одлучила да укине слободу штампе, па су 2008. године буквално на улицу избачене обе редакције, и телевизије и гласила „Ресавски поштоноша“. Подржан колегиницама и колегама новинарима, али и часним и поштеним људима који су дигли глас против неправде, што је учинило и Удружење новинара Србије, Раде Ђорђевић је и данас на бранику одбране слободне речи у ресавском крају. На понос и дику сећања данађњих потомака на јуначко дело Стевана Синђелића, који није улудо пао за слободу српског народа.
Ево шта је данас о овом догађају забележено и на сајту Удружења новинара Србије:
О приликама у којима је 1871. године настао „Ресавски поштоноша“, при чему је кључну улогу имао оснивач – свештеник Јован Шарић, надахнуто је говорио академик проф. др Зоран Војић, рођени Свилајнчанин, који је животни век провео у Београду, углавном радећи на Војно-медицинској академији као светски признат стручњак у области психијатрије.
Професор Војић је говорио о утицају француске „Париске комуне“ на збивања у Србији, указујући на тековине комуне које су одјекнуле и у оновременој Србији. Тад су укинути дугови грађана за станарину, престао је ноћни рад пекара, поједине фабрике су додељене на управљање радницима, а било је и нових установа којима су париски комунци желели да реализују идеје слободе и једнакости. Дах те слободе осетио се и у Србији, јер све што се дешавало у свету није остајало без одјека и на збивања у нашој земљи.
-Због популарности америчких фармера – каубоја у оновременој Србији, који су били симбол стварања новог света, у који су крајем 19. века пошли и многи Ресавци, чини се и више него ли из других делова Србије, свештеник Шарић је за назив „Ресавског поштоноше“ изабрао тзв. „каубојска слова“ – испричао је Раде Ђорђевић гостима ову занимљивост.
Иначе, са ресавским гастарбајтерима изгледа да је најбоље умео да разговора, и да се домаћински договара шта заједно могу да ураде на ползу Свилајнца, дугогодишњи председник општине крајем прошлог века, данас 74-годишњи Добривоје Будимировић Биџа. –Имао је Биџа разумевање за значај јавне речи, па и критике које су му упућиване, али данас није могао да дође због тога што је повредио ногу – објашњавали су гостима новинари „Ресавског поштоноше“.
Редакција првог локалног листа у Србији, „Ресавског поштоноше“, уручила је заслужним установама и појединцима пригодне захвалнице.
Говорећи о значају постојања и чувања традиције локалних гласила у Србији, попут „Ресавског поштоноше“ у Свилајнцу, Нино Брајовић, генерални секретар Удружења новинара Србије, поклонио је редакцији „Ресавског поштоноше“ вредну књигу аутора Мила Недељковића „Хроника удружења новинара Србије 1941-2006“, коју су објавили УНС и „Службени гласник“ 2009. године, на укупно 542 стране великог формата.
Насловна страна књиге Мила Недељковића „Хроника Удружења новинара Србије 1941-2006“.
Аранђеловачка Издавачка делатност „Стварност“ је Раду Ђорђевићу, одговорном уреднику портала „Ресавски поштоноша“ уручила повељу „за грађанску храброст и борбу за слободу информисања у Свилајнцу од 2005, а нарочито од 2008. године, кад је комисија општине Свилајнац насилно прекинула програм ТВ «Ресава» и заједно са редакцијом листа «Ресавски поштоноша» избацила новинаре на улицу, што је до сада незабележено у историји новинарства у Србији», уз напомену да се редакција и данас бори против информисања по диктату локалних моћника.
Колеге на јубиларном окупљању, слева: Радослав Лазић, Нино Брајовић, Раде Ђорђевић и Драган Тодоровић.
Борби за опстанак «Ресавског поштоноше» у Ресави Стевана Синђелића доприноси и аранђеловачко удружење «Павле Бакић», на понос истоименог средњовековног јунака, који је још далеке 1537. године јуначки пао у борби за слободу. Импресум «Ресавског поштоноше», у коме је као издавач уписано Удружење «Павле Бакић»
Поменимо и то како портали «Ресавски поштоноша» Свилајнац и «еСтварност» Аранђеловац већ три године имају изузетно лепу, колегијалну, сарадњу, на радост читалаца оба портала широм света, међу којима је знатно више Ресаваца од Шумадинаца.
Иначе, као што је познато читаоцима наших портала и пратиоцима на друштвеним мрежама, којих је и знатно више, према оба медија (званично уписана у Регистру медија Агенције за привредне регистре Републике Србије) представници локалних власти у обе општине се понашају, благо речено, крајње нетолерантно.
У средишту општине у пешачкој зони, Кривој чаршији и Синђелићевој улици налази се споменик Стевану Синђелићу, прослављеном јунаку из Првог српског устанка. Споменик је подигнут 31. маја 1991. године, на 182. годишњицу његове погибије на Чегру.
Споменик је уметничко дело академског вајара Михаила Пауновића. Урађен је у бронзи, импозантне величине, приказује препознатљив Синђелићев покрет – пуцањ у барут. Простор око споменика је дело уметникове импровизације шанца, у коме се историјски догађај збио на Чегру код Ниша.
Оштећења на спомен плочи Стевана Синђелића.
Овај споменик је први и до данас једини који је Ресава подигла свом јунаку Стевану Синђелићу.
Оштећења на споменику.Оштећења на споменику.Оштећења на тргу.Оштећења на тргу.Оштећења на тргу.
Једна од туристичких понуда Свилајнца је и обилазак овог споменика. Неодговорним понашањем појединаца и нередовним одржавањем споменички комплекс и околина имају оштећења која стварају ружну слику. Ако се из буџета општине издвајају знатна средства за популаризацију и развој туризма оваква оштећења на споменику и околини требало би редовно отклањати. На самој плочи са подацима о Стевану Синђелићу већ дужи период недостају слова, а има и оштећења на мермеру која се повремено и санирају. И околина споменика није у бољем стању има оштећења на одводним канализационим каналима. Недостаје део металних решетки која су велика опасност за пролазнике, а нарочито децу која користе овај простор за шетњу. Градска чесма са фонтаном у једном делу трга је право ругло.
Како смо раније писали, у пешачкој зони има и сувих стабала која годинама нису замењена новим зеленилом, а и она као и наведена оштећења на тргу пружају слику неуређености што у суштини Свилајнац није. Само редовним одржавањем оваква слика се може веома брзо променити.
