Из историјата новинарства у Свилајнцу – Први локални лист у Србији “Ресавски поштоноша”

Ове године обележава се 150 година од покретања локалних новина

 

други део

други део

На крају 1871. Јован Шарић, свештеник на служби у Свилајнцу, био је задовољан својим радом. Од свештеника који се само бринуо за унапређење свог сталежа, прерастао је у извештача друштвених и политичких догађаја, аналитичара актуелних проблема провинције. Постао је перо које се „усуђује“ да говори у име свештенства па српског народа. Покренуо је две сатиричне рубрике „Наше домаће ствари“ и „Разговори имеђу Туге и Вуге“ у „Ресавском поштоноши“.

На крају године његов проветитељски рад био је крунисан избором за председника Омладинског друштва у Свилајнцу. Од општине је добио бесплатан локал за јавну читаоницу, а основао је и позоришну дружину.

Свим својим бићем био је окренут националним, друштвеним и културним проблемима, али и међународним догађајима, које је пажљиво пратио и правовремено обавештавао српску јавност. Био је дубоко уверен да се путем новинских чланака може много добра и користи учинити за народ у којем се увелико разбуктавао национални романтизам.

Шарићева новинарска радозналост била је многострука. Пише о сиромашву свештеника и учитеља, нарочито о тешком положају сељака и његовој неукости. Путујући по Србији Шарић је стекао богата, али у великој мери и горка искуства. Узнемирен због материјалне оскудице сопствене породице, посвећеност јавном раду било му је као мелем на рану. Септембра 1870. године када је дошао је у Свилајнац, му је и највеће место свог свештеничког службовања. Свилајнац је, нарочито у другој половини 19. века био међу најнапреднијим варошима у Србији, у економском и културном погледу.

Значајан напредак у развоју вароши обележава 1868. година када је група грађана основала читалиште омладине ресавске. Својим предусретљивим односом према мештанима и љубављу према парохијанима, учинио је много, за само две године.

На слици: Насловна страна Ресавског поштоноше броја 6

 

Наставиће се …

Одржана Свечана академија поводом обележавања стогодишњице колонизације у Пландишту

           На дан храмовне и месне славе – Преподобни Рафаило Банатски, у Пландишту, крајем августа, одржана је Свечана академија поводом обележавања стогодишњице колонизације српских ратних добровољаца.

Учесници су били:

Др Милан Мицић, историчар, председник Савеза Удружења потомака и поштовалаца српских ратних добровољаца 1912-1918 и генерални секретар Матице српске

Проф. др Горан Васин, историчар, Филозофски факултет, Нови Сад

Димитрије Михајловић, историчар, Музеј Војводине

Богдан Шекарић, виши кустос, етнолог, Музеј Војводине

Поздравну реч су дали:

Јован Репац, предсеник општине Пландиште и Дарко Милојковић, председник Удружења ратних добровољаца 1912–1918. њихових потомака и поштовалаца „Обилић 1912-1918“- Нови Сад.

            У музичком делу програма наступила је изворна певачка група „Звуци с камена“ из Новог Сада. Водитељ програма је био Јовица Јашин.  

           Тема:  Досељавање српских добровољаца и формирање колонија у околини места Мариолана (1918 – 1945.) (место добило име по краљици Марији Карађорђевић, данашње Пландиште), у Милетићево, Банатски Соколац, Велику Греду, Стари Лец, Хајдучицу, Марковићево (Криву Бару), Купиник (Александров Гај до 1945. год. Место добило име по краљу Александру Карађорђевићу). Најинтензивније досељавање је било од 1921. до 1923. године.

У селу Велика греда oтвореналожба „Српски добровољци у Првом светском рату 1914-1918“ .

            У суботу 28. августа 2021. године, на дан храмовне и сеоске славе Успенија Пресвете Богородице – Велика Госпојина, после Литургије, поводом 100 година од колонизације, у Дому омладине у селу Велика Греда у Банату свечано је отворена изложба „Српски добровољци у Првом светском рату 1914-1918“.

Поздравну реч је дао Ивица Бркић, предсеник Месне заједнице Велика Греда.

            Изложбу је отворио Драко Милојковић, председник Удружења ратних добровољаца 1912–1918. њихових потомака и поштовалаца „Обилић 1912-1918“– Нови Сад.

У културно уметничком делу програма наступила су деца из КУД-а „Младост“ из Велике Греде.

            Повод за отварање изложбе је обележавање 100. годишњице од почетка досељавања српских ратних добровољаца из Лике, Босне, Херцеговине, Боке Которске, Црне Горе, Далмације, Кордуна и Баније и стварања кoлонистичих насеља (1921- 1941) у панонском простору Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. Југославија) у Банату, Бачкој, Барањи, Срему и Славонији.

Најинетзивније досељавање је било између 1921. и 1923. године.

           Изложбу је реализовала група аутора из Удружења ратних добровољаца 1912–1918. њихових потомака и поштовалаца „Обилић 1912-1918“ из Новог Сада уз стручну подршку историчара др Милана Мицића, генералног секретара Матице српске.

            Изложба „Српски добровољци у Првом светском рату 1914-1918“ представља допринос култури сећања на славне и трагичне догађаје из српске историје.

Р. П.

Ђаво не спава у Касаби – Сатирична рубрика покренута 1871.

            Потоња жута странка се удала за напредну странку, мада они кажу на радију да су само преузели локални одбор велике странке. Снашу из сокака лично послао први демократа, маскиран у групи, да она буде принудни управник одбора. Она од посла има богато искуство политиканта, доушника општих послова, извршитеља, принудних исељења као вечити послушник. Кадар за све партије и све политике. Уживела се у улогу. Неки кажу била би права за “стрељачки” строј. Политичарење је исплативо у Касаби ако си послушник, дежурно уво и доушник вести из чаршије. Вашар летњи прође са комендијашима и наравно циркусом који је незаобилазни забављач народа. Не лези враже, а Касаба се тресе, комендијаши на сцени, актуелна власт маскиране „групе грађана“ са сателитима хара сценом „удаје се за вечиту опозицију“. Раја занемела, чудо невиђено у Касаби, ово је могао да смисли само неко који увек побеђује. Вечно ће бити власт поред ових неспособњаковића. Диносауруси весело машу репом, аплаудирају, подрепаши се радују остаће на функцијама, а ови смењени у чуду траже необјашњива објашњења. Образ, ма какви, сада групно љубе руку опозицији да оперу грехе ако треба исповедиће се и код попе. Пеглају биографије и савест, мењају идентитет, своје велике тајкуне и не помињу. Само да избегну полагање рачуна за баљезгарије и баханалије. Све ће то раја позлатити, за срамоту не хају. Поносна власт у Касаби, жути се клањају опозицији спремни на сарадњу и сопствене жртве. Бескичмењаци забрљали па се сада клањају великом неимару са везама у врху. Враћа се у инат. Јуриш на нову поделу функција, жртвују жути све за дил са опозицијом. Сад ови они, а они ови. Ваздух устрептао око базара, ћепенака, чајџиница и крчми, чауши затечени. Мудраци кажу да им дошло из дупета у главу. Стигао ферман из Пашалука, ћата чита лојаница трепће, трипут чита пет пута проверава, очи има њима не верује, мили боже греха великога кад хануму из нашег сокака на трон уздигоше из племена са љутога камена. Много нам се главни везир расрдио кад овакав ферман шаље, вако чини јал му ђаво не да мира па нам сада потурице сеире.

            Проклетсво, жута мука и хећими немоћни. Јал мушкијега међу нама нема правду да дели ил му муда ка у зеца. Ој Касабо славна да ли сада грехе црне окајавамо? Раја не зна више коме да се клања, Паши јал Субаши или смерној Султанији, да се крсти левом или десном. Стиже нама низ тврђаву у Касабу Попечитељка укрућена. Раја занемела, бирачи збуњени,навијачи одушевљени борба за власт у Касаби се распламсала, ко ће победи. Зна се он не губи. Народ се не пита за овакве намештаљке, он само гласа. Када ће се и народ питати?

Мито и К – учитељ

 

Први локални лист у Србији “Ресавски поштоноша” – Из историјата новинарства у Свилајнцу

Ове године обележава се 150 година од покретања локалних новина

              У септембру 1871. Јован Шарић, свештеник на служби у Свилајнцу, покреће први лист у унутрашњсти Србије „Ресавски поштоноша“. Био је издавач и главни уредник листа. Поштоноша је штампан на две стране, формата 41 x 25 цм. Примерак је коштао 48 гроша. Излазио је два пута месечно, а каубојска слова у наслову листа била су у моди међу западним Србима. Штампан је у Панчеву и дешавало се да буде више дана задржан на ћумуркани ( царини) у Београду. На молбу Шарића, министар унутрашњих дела одобрава штампање у Београду. Изашло је 11 бројева до краја 1872. године, а онда се лист угасио из неутврђених разлога. Ресавска библиотека је чувала све бројеве до 1916. године, када су Бугари уништили све библиотечке вредности, па и лист. Сачувани су бројеви 5. и 6. из 1871. који се налазе у Архиву Србије. То су они бројеви који су задржани на ћумуркани, а касније нађени у фиоци министра полиције.

Свештеник Јован Шарић.

             У Позиву на претплату за први број Јован Шарић умољава читаоце за сарадњу: „Дописи и чланци било поучни, шаљиви и забавни, само ако све то буде на позитивним основама примаће се с хвалом и у Поштоноши изности, па што буде за хвалу- то ће се хвалити, а што буде за жигосање-то ће се жигосати и тај жиг мучно ће се с леђа скинути, ако га заслужи.

Наслонва страна сачуваног броја пет „Ресавског поштоноше“.

             Ресавски поштоноша објављивао је вести, чланке и различите прилоге из свих крајева Србије и Свилајнца. Занимљива је била и рубрика:“Разговор Туге и Вуге“, коју је исписивао сам Шарић у облику дијалога. Објављиван је подлистак о науци и књижевности, а на крају листа објављиване су шаљиви и забавни прилози.

         Ресавски поштоноша је оставио дубоки траг у српском новинарству и отворио пут новинама у Свилајнцу, обогаћујући друштвено-културни живот вароши.

 

наставиће се …

На гробу академика Мирослава Пантића

            Десет је година откада је академик Мирослав Пантић изразио жељу да буде сахрањен у своме родном граду Свилајнцу где је похађао основну школу и завршио гимназију. Радни век је провео бавећи се науком,трагајући за новим знањима и сазнањима померајући границе. Истраживач и писац дела која је оставио иза себе за нова поколења као и много својих ђака који вредно настављају да раде на научним постигнућима. Своју Ресаву, Свилајнац и Деспотовац није занемаривао иако је имао пуне руке посла и као подпредседник Српске академије наука и уметности. Једини Ресавац на тако високој функцији.

           Свој допринос је давао манифестацијама „Сиђелићеви дани“ у Свилајнцу, покренуо научни скуп, а у Деспотовцу био творац и вођа научног скупа на данима „Српског духовног Преображења“ који ево трају 29 година. У име учесника научног скупа 2021 године „ Средњи век у Српској науци, историји, књижевности и уметности“ академик Злата Бојовић,Др Миливоје Спасић, његови ђаци и Др Марина Спасојевић посетили суњегов гроб и положили цвеће и поклонили се сенима свога учитеља. У име Центра за истраживање „Ресава“ Свилајнац сенима се поклонио у знак захвалности и дубоког поштовања заменик председника Мирољуб Спасојевић.

Фото: Б. Живковић

Р.  П.

Чувајмо природу

Природа је наше највеће боготаство.

             Да бисмо је сачували морамо је поштовати. Рециклирањем отпада смањујемо загађења. Због тога је неопходно определити контејнере и канте за разврставање отпада и то: пластике, метала, стакла, папира и остатке хране. Сведоци смо да у овим врелим данима горе депоније, али се из металних котејнера по улицама шири несносан мирис.

Излаз из насеља у Новом Саду.
Улица Браће Југовића у Свилајнцу пре сечења липе и храста.
Пањеви посечених стабала.
Пањеви посечених стабала.

           Планском садњом дрвећа помажемо природи да преради све већа аерозагађења. Међутим дешава се обрнуто непласком сечом шума остајемо без „плућа природе“ а одрона земље све више.

         Шта ће остати поколењима ако се овако настави? То је брига сваког појединца али и ресорних министарстава.

           Доживели смо да се у Свилајнцу, у ужем центру, посеку два вишедеценијска дрвета липа и храст која су се нашла на траси новог тротоара. Могла су да остану да је било добре воље а не самовоље.

            У Новом саду на изласку из новосаграђеног елитног насеља велико дрво је остављено иако је на излазној фреквентној саобрађајници. Преовладала је љубав према природи.

Фото: Р. П.

Разноврсна туристичка понуда у врелим данима

            Борско језеро обогаћује своју туристичку понуду и приступачним ценама привлачи туристе. Ово вештачко језеро, на двадесетак километара од Бора, настало је 1959. године. Подигнута је брана и акумулацијом вода речице Ваља Жони, Марецове реке и дела слива Злотске реке језеро има сталан доток воде. На плажама је све више купача а осим хотела у околини су подигнуте и кућице за одмор. Мала оаза за уживање у тропским врућинама у Источном делу Србије.

Фото: Б. Петковић


Notice: ob_end_flush(): Failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/resavskipostonos/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107