yith-footer-banner domain was triggered too early. This is usually an indicator for some code in the plugin or theme running too early. Translations should be loaded at the init action or later. Please see Debugging in WordPress for more information. (This message was added in version 6.7.0.) in /home/resavskipostonos/public_html/wp-includes/functions.php on line 6131
На 200 метара испред скретања за центар Седлара на доњем Ресавском путу препуњен контејнер и смеће око њега. Ветар разноси најлон кесе, а дивље животиње остатке хране.
Редовније пражњење контејнера и чишћење зелених површина су наша обавеза према природи.
Фото: Д. Д.
Р. П.
Промоција у новој дворани центра за културу у Деспотовцу
Уз присуство званица,гостију, као и потомака горњоресвских хероја који су прошли голготу преко албанских гудура и борили против надмоћнијег окупатора представљена је „Споменица ратницима и жртвама горњоресавског краја у Балканском и Првом светском рату 1912-1918 године. Аутори Стојадин Томић из Деспотовца и Милун Д. Милорадовић из Миливе који су на 487 страна годинама мукотрпно сакупљали материјал по архивима.Обишли су сва села, разговарали са потомцима који су сачували фотографије и одликовања, њихове приче о својим прецима старе преко 100 година. Да се не заборави епопеја предака који су се славодобитно уз много жртава, изборили за слободу Србије и створили нову државу за сву браћу.Отргнуто од заборава, документ за поколења да знају сој од кога потичу. Борили су се у 15. пешадијском пуку „Војвода Синђелић“ који је био у саставу Тимочке дивизије, 108 је добило је „Албанску споменицу“, а 13 горњоресаваца добили одликовање „Витеза Карађорђеве звезде“ које се добијало искључиво за заслуге у борби против непријатеља. Своје животе за слободу и част отаџбине је дало 1623 становника из Горње Ресаве од 1912 до 1918 године. Свечаност је отворио трубач Божидар Младеновић из Доње Ресаве Маршем на Дрини и Градски хор од 16 чланова песмом „Србија“. Свој допринос су дали и глумци театра „Ресава“.
У име издавача културно-просветне заједнице Србије обратио се Живојин Ајдачић, генерални секретар и Санела Симић директор Народне библиотеке „Ресавска школа“ из Деспотовца. У име општинског одбора „Добровољаца, бораца потомака и поштовалаца ратова 1912-1918 године“ обратио се председник Тешица Комненовић.На крају је Стојадин Томић поделио књиге онима који су помогли да она угледа светло дана међу њима и медијском спонзору Телевизији „Ресава“ из Плажана покојног власника Милета Јаблановића. У име оца признање је примио син Марко,а дуготрајни аплауз свих присутних је поштовње према раду и делу покојног Милета Јаблановића. Горњоресавци у сто трећој години од завршетка великог рата су овековечили страдања и величанствену борбу за слободу својих предака, скинули су велики терет и извршили обавезу коју су дуговале генерације својим прецима. За пример другима у Србији јер су многа села нажалост нестала, а са њима и сећања, зато је велика обавеза на потомцима да сачувају историју за своје потомке и сећање на хероје са Кајмакчалана на коти 2525.
Фото: С. Т.
Мирољуб Спасојевић
Детаљ са ликовне колоније Црквеначка палета која се одржавала у Подруму ,,Навип“, у Црквенцу.
Најстарији новинар у Ресави, Радомир Раде Угрнић, разговара са једним од учесника.
Фото: Р. Ђ.
Раде Ђорђевић, рођен 15.06.1953. године у Земуну, дипломирао је на Дефектолошком факултету у Београду. Од 1992. до 1997. године радио је у РТС-у (редакцијама „Дозволите“ и «Србија данас»). Био је уредник емисије „Туризам“, а уређивао и водио дневне емисије „Србија данас“. За неколико репортажа са Космета добио је у РТС-у награду за ексклузивност.
Са неколико колега основао је Илустровани часопис „Гео спектар“ који је штампан 2003. године. Затим је од 2005. до 2007. године био директор Информативног центра у Свилајнцу, који је укинут по сили закона. Од 2008. до 2009. године био је оснивач и власник ТВ „Ресаве“ у Свилајнцу, а одговорни је уредник „Ресавског поштоноше“ најстаријег провинцијског листа у Србији (постоји од 1871. године). Од 2015. године лист се објављује као портал. Осим писања текстова бави се бави се фото и ТВ-снимањем. Био је члан Управе Удружења новинара Србије у два сазива, као и члан надзорног одбора.
Са самовлашћем локалних структура, који су јуна 2008. године незаконито прекинули програм ТВ „Ресаве“ и новинаре ТВ «Ресава» заједно са редакцијом «Ресавског поштоноше» избацили на улицу, Раде Ђорђевић бори се до данашњих дана. Овакав чин остао је некажњен од стране органа гоњења. Нападан вербално на улици, оптуживан на скупштинама да као „дођош“ нема права да пише, остао је доследан кодексу новинарства објављујући текстове о свакодневници и проблемима у општини Свилајнац. Више пута је награђиван и похваљиван од стране разноврсних институција и удружења. Добитник је Повеље за грађанску храброст и борбу за слободу информисања Издавачке делатности „Стварност“.
Ево и нашег БЛИЦ-ИНТЕРВЈУА:
После 30 година рада у новинарству шта бисте желели да се није десило?
Приватизација која је нанела више штете него користи. Могобројни медији су куповани због доброг пословног простора, а новинари су доведени на просјачки штап. Хиљаде новинара одједом је остало без посла.
Које новинарско искуство је остало у лепом сећању?
Рад на Космету 1993. када се знало шта се спрема. Новинарске извештаје актуелна власт није аналитички проценила, а могли су да помогну у доношењу неких одлука. Средства јавног информисања су велики извор информација.
Оцена данашњих прилика у новинарству Србије?
Веома се тешко живи од новинарства. Нажалост, у медијима данас нема коментара, оцена, добрих интервјуа и правих информација. Више се баве тривијалностима него озбиљним темама. Економска сигурност је пут до новинарства растерећеног утицајима политике, финансијских, локалних и других моћника.
Хоће ли да преживи слободна реч у Свилајнцу?
Хоће због генерација које долазе. Ова општина има привилегију, јер има најстарији локални лист у Србији осован 1871. који и данас излази у електронској форми. Тада се писало о актуелним проблемима, потребама грађана и нема разлога да се садашња редакција другачије понаша. На сатиричан начин су се још тада критиковали лоши потези власти.
Како после 13 година коментаришете присилно исељавање од стране руководства општине
Свилајнац, две редакције 2008. године на улицу?
Тешко је описати да локална власт може незаконито и насилно да прекине ТВ програм, избаци редакције на улицу и остави новинаре, сниматеље и монтажере без посла. Нису реаговали како тужилаштво, тако ни судство и полиција. Подршку су нам пружале колеге из појединих редакција, Удружење новинара Србије и касније Независно удружење новинара Србије.
Да ли је неко одговарао за такав бахат однос?
Наравно да није, јер је о избору тужилаца и судија одлучивала тадашња владајућа странка, која је била у коалиционој власти у Свилајнцу. Велико је разочарење када схватите да је и правда у рукама политике.
Не одустајете од борбе за слободно новинарство?
За нас је Кодекс новинарства основ у раду. За 15 година, од када је по други пут лист онбовљен, нисмо добили ни један демант да објавимо. Било је паушалих и неистинитих наступа са говорнице општинске скупштине уперених против листа, као и вербалних претњи на улици.
Како ћете обележити век и по постојања „Ресавског поштоноше“?
Планирамо да одржимо неколико трибина на тему историјата листа, али и о актуелностима у новинарству. Посебан нагласак биће на положају локалних медија и злоуптребе пројектног суфинансирања. Припремамо јубиларно штампано издање као и дружење са колегама са којима сарађујемо.
Радили сте 16 година у МУП-у у служби безбедности, да ли можете упоредити заштиту грађана и државе некад и сад?
Времена су различита, развио се криминал, али и органи гоњења. Неопходно је да осим министра сви остали буду професионалци који партијски нису оптерећени. Примање таквих кадрова нарочито на одговорне функције нанело је велике штете конспиративности, успешнијем раду полиције и Безбедносно информативне агенције.
Импресије из Вашег рада у дипломатији?
Велика је привилегија за сваког житеља Србије да ради у дипломатији. За мене је то била част и велико искуство. У данима агресије 1999. наша амбасада у Скопљу је дала знатан допринос у обезбеђивању хуманитарне медицинске помоћи, хране, новца и других ствари. Велики број Македонаца је одлазио у Врање и Лесковац да да крв која је тада била преко потребна. Сада је Северна Македонија значајна за очување идентитета Срба, одржавању великог броја споменика и спомен обележја, а Културни центар који је најављен да се гради, даће нову снагу нашој српској заједници.
Интервју је објављен у листу „Стварност“.
Несвакидашња одлука одборника на власти у Свилајнцу. На осмој седници СО одржане 10.јуна одборници већине су на „миг“ челника одбацили предлог за изналажење дугогодишњег проблема Дома за пензионере као и коришћење бесплатног превоза аутобусом. Историјска одлука незапамћена у раду општинске скупштине која уместо да им олакша живот исказа неразумевање и непоштовање. Предлог је поднео Милан Тасић, одборник опозиције „Групе грађана за бољи Свилајнац“ у најбољој намери да се реши дугогодишњи проблем Дома за пензионере за окупљање и дружење.
Општина би требала да пронађе адекватан простор и да плаћа закупнину, струју, воду, интернет. Пензионери су „бескућници“ у своме граду,проблем који власт уместо да реше и искаже поштовање према својим суграђанима глатко одбише. Други предлог о бесплатном превозу атобусом за пензионере од села до града и старије од 60 година такође је глатко одбијен од стране власти. Није помогло ни образложење да 4000 пензионера своје пензије троше у Свилајнцу. Само применом пдв-20% врати се у буџет око 16 милиона динара месечно. За 12 месеци то је око 192 милиона годишње. Мало ли је од пензионера и њиховог минулог рада од кога једна већина њих једва издржи месечна давања. Гадна их судбина снађе од потомака уместо пажње и поштовања они терају инат. Предлоге је подржао само одборник Групе грађана „За бољи Свилајна“ Мирољуб Спасојевић образложивши да се ради о животним питањима за пензионере кад се зна да милион њих има до 25.000 динара пензију. Најмање су пољопривредне јер 12.500 динара има њих 117 хиљада. Многи из наших села нису дошли у Свилајнац годинама, да виде град и његова постигнућа јер су и они правили силосе, базен, спортску халу, дечији вртић, школе, хотел, робну кућу заслужују да власт брине о њима.Пара има само је питање добре воље како се и зашта кроз „субвенције“ троше. Пример Јагодине која има 52 села и сви се возе бесплатно до града, а грађани са села имају и бесплатну уличну расвету коју плаћа град. То је недавно учини и Шабац. Образложење председника општине Свилајнца да нису сви пензионери сиромашни, да има и „богатих“ и да немогу сви да се возе бесплатно, одаје лепо васпитање које се стиче у породици, да старији треба да се поштују. Причу је потковао личним примером јер је његова мајка француски пензионер има хиљаду евра пензије. Као да све мајке пензионерке нису исте без обзира примале оне хиљаду евра или 1000 динара. Нико нема права да дели пензионере, поготову власт већ сви они треба да имају иста права, на бесплатан превоз аутобусом од села до града, да имају свој Дом пензионера, а на екскурзије и дружења да иду заједно и плаћају из свога џепа. Нема бесплатног ручка како кажу данас али га пензионери и не траже имају своје достојанство по коме несме нико да гази . Власти се мењају, остављају „свој траг у времену“ пензионери остају са својим минулим радом и муком на земљи, а ово што их снађе да се у скупштини општине Свилајнац гласа против њихових интереса је на образ власти. Дигоше два прста против 24 њих, плус најстарији одборник, а још није пензионер! Гласаше против дома пензионера, а раније га имали, било је и бесплатног превоза за пензионере и бесплатне уличне расвете на селу. Пример за историју је да је власт против потреба својих најстаријих суграђана.
М. М.
„Ја то радим због предузеће“!
Тако данас мисле вечити функционери општинске власти јер друго не знају да раде, сем да „чувају будућност“ својих привилегија. Политичке функције су претворили у занимање без конкурса и без радног искуства. Описменише се у ходу по власти све дипломиране науке, док други иду путем редовног остручавања, уче мукотрпно, a када заврше онда им они испитују пулс, фамилију и цене њихову стручност. Разнежена вечита функционерка још из прошлог века, демос, депос, дссс, беше и са „црвеном бандом“, сместила се у наручје „великом лидеру“ који јој је омогућио перспективу кад оста на улици. Пре тога је живела у мраку „црвене банде“ и обећала је народу на Tргу војводе да ће кад она дође на власт све сијалице да попали да их обасја благодат и поштење. О поштењу мало сутра кад се дочепаш власти. Не прође много она са породичном групом у власт, са новом локалном „управом“ сви на функције за „добро народа“. И кад пада испод цензуса, „неће је народ“, она се дочека. Поста „мајка на сиромашне и убоге“ од којих сакупља потписе пред изборе и обећава да ће им буде лепо као њој, иако је противзаконито на буџету годинама. Образ је чудо, за три године посланиковања доби додатак од десет хиљада евра. На посао није ишла две године, а бојкотовала је и актуелну државну власт. Пљујеш власт а зарађујеш, па где то још има? За коришћење „свога аутомобила“, нећете веровати, добила је чак милион и седамсто, плус трошкови за паркинг. Навозала се јадна. Зна се да је на заседања возио службени ауто и општински возач и чекао по цели дан да је врати.
Упаљене сијалице па се све види и у мраку.Значи ова лова од народа право у њен џеп за „поштен и прегалачки рад“ а као возала своја кола. Да ли је то корупција и криминал? Ако „свог гласача штићеника“ сретне у мимоходу одмах му обећа пакет за хигијену. За сав рад у престоници доби још три милиона. Примала је и плату као мајка најугроженијих за четири године, око три и по милиона. Због њене „верности“ главном, оста мајка са троје деце без посла. Радила је јадна на два радна места и није јој лако али је она способна и уметна. Хвали се како је „довукла“ силне паре у Диносаурус сити, свој образ подметала за наше добро и крваво радила. За ово сигурно не зна њен некадашњи шеф који би се запрепастио какву је радилицу имао. За четири лета инкасирала је преко шест милиона или око 50 хиљада еврића о чему може само да сања и грађанин из богатих држава.
Да није смешно било би тужно али све је истина и бљутава стварност у Диносаурус ситију. Морал ли се ово зове или образ ? Изненађена и увређена како је , „опањкавају“, насрћу на образ кога нико не примећава, запослила се преко везе на јасле општинске, па за 20 година од кад упалила светло она увек уз власт, и образ би се излизао па да је од ђона. Боље да није палила светла. Мрак је за ове работе. Сад је касно за кајање јер после нема. Млади хоће, нешто паметније, питомије, хуманије, без мита и корупције, поштеним радом стечено. Неће лажне вредности.
Све знамо и видимо, млади су за поштено запошљавање.
Мито и К – учитељ
Најпопуларније летовалиште Турске је Анталија коју годишње посети више од десет милиона туриста. Овај милионски град налази се у истоименој провинцији и прави је бисер Медитерана. Оивичен је планином Таурус на западу.
Пешчане плаже су дуге осам километара. Од 350 плажа са плавом заставицом више од 190 се налази у Анталији. Град је познат по врхунској услузи хотела јер се велики напори улажу у задовољење туристичке потражње. Поред пешчаних плажа туристи посећују и историјске локалитете, музеје, стара градска утврђења, прелепе водопаде.
Фото: М. Т.
Удружење новинара Србије (УНС) се противи начину на који се председник Oпштине Свилајнац Предраг Милановић односи према новинарима локалне редакције „Ресавски поштоноша“ и тражи да се том онлајн медију омогући несметан рад и извештавање са општинских догађаја.
На последњем заседању свилајначке скупштине Милановић је са говорнице образлажући да му није посао да чита новинарске чланке, а „поготово“ не приложени исечак иначе објављен у „Ресавском поштоноши“, овај онлајн медиј описао речима: „ово није ни новина, ово је нешто да не кажем шта, ово служи само да се напада локална власт, ништа друго не пише у тим назовите новинама“.
УНС подсећа да је управо у јуну, пре 13 година, комисија општине Свилајнац избацилa редакције ТВ Ресава и листa „Ресавски поштоноша“ из уредно закупљених општинских просторија и насилно прекинулa телевизијски програм. Да је комисију предводила садашња заменица председника Општине Драгана Радевић са налогом садашњег председника Општине Милановића, који је у то време био заменик председника Општине.
УНС указује да је у просторије из којих је насилно исељена ТВ Ресава и лист „Ресавски поштоноша“, усељена ТВ Центар, а већински власник тог медија, како је у то време писао УНС, била је Милановићева мајка, а као директорка појавила се управо Драгана Радевић која је предводила исељење. Фирма, оснивач ТВ Центар била је регистрована на Милановићевој адреси. Када је УНС обелоданио ове чињенице, власничка структура телевизије је промењена.
Како је УНС-у рекао Раде Ђорђевић, уредник „Ресавског поштоноше“ који се од 2015. године не штампа, већ је постао искључиво онлајн медиј, више од деценије руководство општине Свилајнац има непромењен однос према овом медију, не позива новинаре ове редакције на догађаје, не обавештава о одлукама, а у време рестриктивнијих мера због пандемије то је коришћено као изговор да им се онемогући снимање скупштинских заседања.
УНС од представника локалних власти у Свилајнцу тражи да поштују Закон о јавном информисању и медијима и омогуће слободно извештавање новинарима „Ресавског поштоноше“.
Саопштење које преносимо је објављен на сајту УНС-а.
„Ресавски поштоноша“ истинитим извештавањем до читалаца
На седници СО Свилајнац одржане 10.06.2021. године председник општине је утврдио да је демант бившег в. д. директора Дома здравља објављен у непостојећим новинама. Да се прочита демант била је иницијатива одборника скупштине. Ради се о објављеном демантију у интерет порталу „Ресавски поштоноша“ тадашњег в. д. директора Др Драгана Станојевића на анонимне оптужбе које су прочитане на седници СО Свилајнац 30.12.2021.године. Лист је уредно регистрован у Агенцији за привредне регистре од 2015. године.
Дозволио је себи да злоупотреби скупштинску говорницу, да каже да то и није новина и служи само да напада локалну власт и ништа друго. Истакао је да никада није прочитао штампано издање ових новина. На овакве тврдње није упозорен од председника СО Свилајнац, а ово је још један у низу неаргументованих напада на редакцију најстаријег локалног листа у Србији покренутог 1871. године. Уместо да се функционери општине поносе овом чињеницом они се и даље брутално обрачунавају, износе неистине и усмено прете појединцима. Због свега наведеног обратићемо се надлежним органима да узме у заштиту новинаре ове редакције.У неколико наврата отворене претње новинарима пријављиване су полицији.
Да подсетимо читаоце: Свештеник Јован Шарић, на служби у Свилајнцу, у септембру 1871. године покренуо је први лист у унутрашњости Србије „Ресавски поштоноша“, чији је био издавач и главни уредник. „Поштоноша“ је штампан на две стране у формату 41 x 25 cm. Примерак је коштао 48 гроша.
Излазио је два пута месечно, а каубојска слова у наслову листа била су у моди међу западним Србима. Штампан је у Панчеву и дешавало се да буде више дана задржан на ћумуркани (царини) у Београду. На молбу Шарића, министар унутрашњих дела одобрио је штампање у Београду. Група интелектуалаца предвођена професором Миодрагом Марјановићем обновила је 1992.године лист који је излазио и наредне године, али због високе инфлације штампање је обустављено.
Трећи пут „Ресавског поштоношу“ је обновио Информативни центар Свилајнац 2005. године и периодично је штампан до 2015. године када је почео да излази као интернет портал.
Волонтерски рад новинара и сарадника омогућавају да свакодневно објављујемо вести из Ресаве и околине иако нас локална власт у Свилајнцу не позива и не обавештава о догађајима који су од јавног интереса информисања грађана.
Подсетимо се да је редакција брутално избачена на улицу, од садашње локалне власти, 4. јуна 2008. године иако је имала уредан уговор о закупу општинских просторија. На жалост, тада су уништени архивски материјали као и штампани примерци. Повремено је у штампаном издању излазио до 2015., од када се налази на интернету у електронској форми. Овај случај без преседана у новијој историји новинарства у Србији остао је до данашњег дана некажњен.
На овакав поступак локалних моћника није реаговао ни један државни орган, а новинарима је заштиту пружило и пружа Удржење новинара Србије и Независно удружење новинара.
Редакција ,,Ресавског поштоноше“
